Podigao sam glavu i posmatrajući tamne oblake iznad Severnog mora razmišljao o svemu što sam izgubio u svom minulom životu. O izgubljenom vremenu, o onima koji su umrli ili nestali, i osećanjima kojima više nema povratka.
Haruki Murakami, Norveška šuma
Zanimljivo je kako slučajno pročitani citati iz knjiga prate moja skrivena unutarnja previranja. A možda sam ja taj koji daje značenje bilo kojoj napisanoj reči. Ako uzmem konzervu tunjevine, naći ću u deklaraciji neku skrivenu poruku.
Napisao sam ovo i još puno toga još u ponedeljak, ali prokleti blog poslužitelj to jest server nije radio. U međuvremenu, trenutak ludila je prošao, tekst je ostao pohranjen na hard disku. Eto zahvaljujući ovom on-line dnevniku pomalo vodim i pravi dnevnik, samo za moje oči. Mada nema neke razlike. Ima tamo nekolicina zapisa sročenih u sitni čas, nikad objavljenih.
* * *
Noćas sam bio na Kejvovom koncertu. Poetski rečeno, sad mogu da legnem i umrem. Ne-poetski rečeno, umiranje ne dolazi u obzir. Nastavljam da živim, sanjam, budim se, smejem se, volim, pravim budalu od sebe, umirem, i tako u krug.
* * *
A sada, ništa, pakujem se. Odlazim na produženi vikend u brda. Trošim opet neiskorišćene dane od prošlogodišnjeg odmora. Znam da neću uspeti da proluftiram glavu, ali će promena sredine i fizičke aktivnosti valjda pomoći. O da. Kad bi se zezali.
* * *
Ujutru, kad sva drva dogore a nemaš vode da gasiš vatru, možeš je izgaziti. Šutiraš i razbijaš ugljevlje i žar, gaziš i utrljavaš stopalom u pepeo svaku komadić koji još uvek tinja. Nije baš zabavno, ali mora se.
* * *
Oduvek sam bio prevelika kukavica. Bio sam oprezan kad je trebalo biti hrabar, bio sam hrabar kada je trebalo biti mudar. Toliko puta je prilazila blizu mene, možda iščekujući, a ja nisam imao hrabrosti da je poljubim u vrat... Kasnije, kad sam se konačno usudio... prepao sam je hrabro bacivši srce pod njene noge. Na kraju je, poput svake normalne devojke, počela da me izbegava. O Bože.