Ajoj hoće li ikad proći ovo mučenje?!
Sinoć sam bio mrtav umoran, i učinih sebi plezir, legoh pre devet. Snom mrtvijem zaspah. I probudih se negde oko pola 3. Ustadoh - bunilo. Misli i razmišljanja se sustižu, sve teže od težeg. O užasi usamljenosti! Nije ni malo čudno što većinu postova pišem u kasnim satima i što su takvi kakvi su.
Sada pišem sve šaleći se, ali jutros sabajle mi uopšte nije bilo do šale.
Vratio sam se u krevet kada su oči počele da se sklapaju i kad su ptice propevale pred zoru. Kasnije, kada sam se probudio, sve je bilo kao rukom odneseno.
Sećam se, dok sam se odmah posle razvoda lečio od depresije (nesvestan toga šta se dešava), pitala me šrinkica: kako spavam, budim li se u zoru pre svitanja? To buđenje u beznadežni čas, to je simptom užasa. Hvala nebesima, spavao sam tada (bez snova) bolje i temeljnije nego ikad. Želeo sam da živim, odbrambeni mehanizmi su bili na maksimumu.
Ali ovo jutros – e to je to! Buditi se pre Sunca, to je propast. Sinji li je kukavac svako ko je primoran da se iz kreveta diže po mraku, pre no što zora zarudi. Iz mraka vrebaju svakavke sandžame.
* * *
Hvala nebesima što nemam ogledalo poviše lavaboa u kupatilu. Da ga imam, po vascelo jutro bi blenuo o svoju facu i govorio sebi: Kretenu, idiote, o kretenčino jadna, šta učini!? Zakasnio bih na posao zbog toga što gledam sam sebe u oči. Ovako, bez ogledala, isto kasnim ali zato što pod tušem moram minimum dva puta da otpevam "Zajdi zajdi".
* * *
I na kraju, otići u kinoteku i gledati novotalasni film, Šabrolovog "Lepog Serža" – propast je zagarantovana. (do juče nisam znao ništa o tom filmu, neću da se foliram) Bolje da sam otišao na Sexy Grad ili na neke Šveđanke u internatu ili na neki film gde ti mozak odluta u neko šarenilo i nove svetove bez opasnosti da tamo sretneš sebe i svoj jad. Ovako - opet crnilo i beznađe i ja sa njim, slika neoštra – džaba sam obukao cvikere, pauze dok menjaju rolne - eto prilike opet za razmišljanje i introspekciju. Mislim da sam ja jedini u sali koji se tokom projekcije hvatao za glavu par puta. Ne šalim se, zaista sam se hvata za glavu, i nije bilo stjuardese da sedne kraj mene i pita da li mi je dobro.
* * *
Da vam se pruži prilika da se ponovo rodite, da počnete život iz početka, šta bi uradili?
Ja bih pristao, bez razmišljanja, odmah. Da mi evo sada neko zazvoni na vrata, da mi neko u autobusu šapne na uvo, ma odmah bi pristao, pružio bih ruku: da, vodite me.
Voleo bih da se rodim ponovo, i da naučim da ispoljavam emocije, da slušam ljude, da saosećam sa njima, da dajem i da primam. Sve ostalo proizilazi iz toga.
A ako to nije moguće, onda bih da se rodim ponovo i da ne znam baš baš ništa od tih stvari. Da budem upravljan nagonima, kao životinja. Da kada se probudim noću, gledam u mrak nekoliko minuta širom otvorenih očiju, a onda zatvorim oči i nastavim da spavam.
Post je objavljen 13.06.2008. u 23:55 sati.