Siboney

25.11.2006., subota

Where the fuck is?

Don't worry
there's always sunshine after rain
there's always suffering and pain
so why worry now

Pitam se, čime smo zaslužili ovakve nezaslužene meteorološke blagodeti?
Šta nam se to sprema?
Šta se valja iza brega?
Najebaćemo, svi ćemo najebati.

- 19:54 - Komentari (19) - Isprintaj - #

24.11.2006., petak

dijagnoza: Popizditis Momentalis Gravis

Ijaoooo.

Iznervirao sam se kad sam saznao šta nam je uradio jedan drug.
Popizdeo sam momentalno.
Hteo sam da ga zovem na mobilni, da mu sve po po spisku. Srećom, izgubio je mobilni pre nekoliko dana, pa je nedostupan.
Pa sam razmišljao šta ću sve da mu reknem kad ga vidim...
Pa sam rešio da spustim loptu. Da iskuliram.
Ali to teško ide. Već pola sata pratim nivo adrenalina, popizdina i besnina, neće se skoro spustiti na normalu.

Čudna je to hemija.

Sećam se, davno-davno, sanjao sam da mi je sestra uradila nešto jako ružno i da sam mnogo besan na nju. Kad sam se proudio, shvatio sam se da je to bio san, da je ona nedužna, ali bes je trajao i dalje iako sam bio budan.

Uh!
Idem da se polijem ladnom vodom.

- 14:37 - Komentari (5) - Isprintaj - #

23.11.2006., četvrtak

Sveti Vojislav ubiva ajkulahu

DSS-ovci su najavili da će se za ove izbore voditi afirmativnu kampanju. Skoncentrisaće se na priču o uspesima dosadašnje Vlade.

Drvoseča da sam ja,
tra la la la la;
Politički savetnik da sam ja,
dao bih im jedan savet.

I will dispense this advice now.

Pogledajmo ovu vest:

Albanski ribari u blizini pristaništa Drač ulovili su drugu ajkulu u poslednjih sedam dana u Jadranskom moru, javili su tiranski mediji.

Očigledno je da se usled globalnog zagrevanja menja i morska fauna. Jedna od posledica je migracija Tigrastih Ajkula u područja gde ih ranije nije bilo. Na primer, u Južni Jadran. Obratite pažnju: radi se o ljudožderskim čudovištima teškim pola tone, dužine 5 metara! To je dužina čamca Pasara, sa ili bez kabine, pogon Tomos 4 ili Tomos 10. Veza sa uspesima Vlade je očigledna. Zahvaljujući dalekovidom razdruživanju sa Crnom Gorom, naši građani su pošteđeni od zle sudbine da na letovanju budu izjedeni od strane Tigrastih Ajkula. Migrirajuće slatkovodne ajkule odavno ne predstavljaju opasnost, zahvaljujući izgradnji brana Đerdap 1 i Đerdap 2. Negotin je morao da bude žrtvovan.

Ruku na srce i nije neki savet, ali svaka priča ima prođu, pa i ova; a imajući u vidu ko i kako savetuje naše velmože, što ne bi i mi, savetnici iz naroda.

Na sličnu temu, ali bez ajkula, pisao je danas Srđan Kusovac.

- 11:09 - Komentari (2) - Isprintaj - #

20.11.2006., ponedjeljak

Zen budizam ili umetnost održavanja automobila ili govorio je sa životinjama

Svake zime na tebi sve više rđe
Prolećno pranje otkriva sve manje boje
Iako sadržiš mudrost Forda
Karoserija će ti propasti za godinu dana
Volan ti vuče malo udesno
Moj put sav u rupama i prljavštini
Pragovi za penjanje ne drže više ni kamen
Kada primim platu kupiću ti nove gume

Tom Swartz: Pesma za moj kamion

U subotu naravno nisam zajahao bicikl. Nije vožen sto godina, gde sada da menjam spoljne i unutrašnje gume. Nego sam rano ustao, sređivao i antisređivao stan, pa otišao da izbacim malo šuta iz garaže i sredim auto dok je još lepo vreme. Malo sam se zavlačio pod kola, šrafio, krivio, lomio, čupao. Pa sam malo prao i usisavao kola iznutra, i mazao svu onu bednu plastiku specijalnim sjajinom za plastiku, tako da auto sada šljašti kao nov.

Posle sam išao u šoping, without fucking, almost got lost in the supermarket, kupih si zeleni džemper, i tak.

Kasnije, to jest u nedelju, sam skontao da celog dana nisam ni sa kim razgovarao. Telefon nije zvonio, niko nije mislio moje ime, malo sam oralno opštio sa garažnim komšijama i prodavcima po radnjama i to je sve. Beš.

Najsadržajniji razgovor što sam vodio bio je sa jednim kučećim kolegom.

Bacih popodne đubre, i pored kontejnera vidim nešto nedefinisano (neću opisivati detaljno), u svakom slučaju vizuelno odvratno, ali poreklom iz neke kuhinje i primamljivo za kučiće. Vole ljudi da hrane lutajuće kučiće pa im povremeno (uglavnom vikendom) ostavljaju koješta. Ali ima i ludaka, neprovereno, koji u te poslastice za pse ubace kojekakve otrove.

Malo kasnije, opet prolazim tuda, nešto malo crno zamiče iza kontejnera. Mačka li je? Ne, nego pseći koker... Ide da njuši one gadosti. Valjda je tokom šetnje malo utekao gazdi koji ništa ne haje, pa hoće na brzinu da se osladi (to je moj pokojni džukajlo obožavao). Ne znam šta mi bi, otidoh do kontejnera, kažem kučetu - Gde ti je gazda, šta to radiš? Ajde ostavi to, fuj to, ne diraj! - Kuče me pogleda (koja je ovo budala, pomišlja) i nastavlja da njuši. Fuj to, reko sam ti - kad on proizvodi tihi zvuk i malo odiže gornju usnu. Pa ti režiš! Bi mi milo, volim kada kučići izražavaju individualnost. Kuče me odjebava! Pričam mu ja i dalje, on šta će, reži glasnije, pa na kraju lanu par puta (verovatno mi je rekao: Sjaši bre budalo!), pa uze komad nečega iz one odvratne mase i udalji se laganim kasom. Udaljih se i ja, eto neće da se druži, ali makar i ovakva komunikacija je bolja od nikakve.

- 00:37 - Komentari (2) - Isprintaj - #

15.11.2006., srijeda

Ko o čemu

Ko o čemu (baba o uštipcima, političar o poštenju), Siboney o vremenu.

U stilu Radovana III:
Kakvo je vrrrijeeeeme? Odličččno! Lijepo u pičku materinu! samo je malo dosadno

Za sve one geographically impaired što ne mogu uživati u jutrošnjem dojmu: izgleda kao da je recimo mart, okopnilo je, oseća se dašak proleća i priroda se budi.

Proleće, a ja venem. Čamim (čekajući) u četiri zida, oko mene četiri ćoška.

Da sam ja pisao onaj Ustav, osim preambule o večitom proleću, svakako bih stavio i to da svako treba da radi prema mogućnostima, i da svako treba da troši prema potrebama. I da novac treba da bude lako dostupan svim građanima (a ne samo nekim kao sada).

Osećam potrebu da izađem napolje i da se šetam.

- 10:42 - Komentari (5) - Isprintaj - #

14.11.2006., utorak

Highway Haiku

Napisah prvo naslov posta, pa gledam - zanimljivo ime. Volim da smišljam imena, da ih dodeljujem sebi u paralelnim svetovima, ili izmišljenim likovima iz filmova i knjiga. Ko bi bio Highway Haiku? Indijanac? Eskim? Seka ili bata? Islanđanka? Finkinja? (mmm Finkinja - wishful thinking - prevedi ovo ako možeš) Da li bi ono "Highway" označavalo lutalačku prirodu, ili bi to bila slučajnost - prezime ribara ili radnice u biblioteci?

Žao mi je što nisam bio u prilici da gledam odbojkašice Japančice. Igrale su u subotu u 10 ujutro, u to vreme sam se komiran dimio pored vatre, gulio konzervu sardine. Brinuo se hoće li se drug koga smo poslali u mesaru po roštiljarije, setiti da treba da kupi i dovoljno hleba (setio se).

U povratku, na mračnom i kišovitom auto-putu, setio sam se ovih stihova od kojih je sve počelo. (ne, nismo se slupali, taman posla)

***
Idemo da posetimo prijatelje
sva svetla na auto-putu pogašena.
usamljena kuća ulete nam u traku, ne videći nas,
& klizamo se stiskajući kočnice
***

David Cope, Zvezde (odlomci)

Post Scriptum ili Što je babi milo to joj se i snilo:
"Wishful thinking" sam pogrešno spelovao, pa ispravio, i usput vidim da to nije samo thinking, nego i decision making:
Wishful thinking is the formation of beliefs and making decisions according to what might be pleasing to imagine instead of by appealing to evidence or rationality. - kažu na Wikipediji.

- 07:04 - Komentari (5) - Isprintaj - #

10.11.2006., petak

Kišni vikend u najavi

Bljesak na mračnom nebu sinoć dok se vraćam kući. Parkiram ispred garaže, žurim da montiram paktreger na krov. Sutra uveče ću se natovariti, krećemo na teren.

Bljeskovi preko pola horizonta. Čuje se grmljavina. Po zapadnoj strani se vuku niski sivi oblaci. Seva sa istoka. Hm. Nešto se tu ne slaže.

Zatežem matice dok padaju prve kapi. Uparkiravam u garažu, grabim stvari u ruke i trčim do stana.

Odlazim ranije na spavanje. Sutra ću spakovati ranac i napravit sendviče. Kapi lupaju po simsu.

Kako li izgledaju oluje na Jupiteru?

- 15:25 - Komentari (5) - Isprintaj - #

08.11.2006., srijeda

Trzanje žica

Doručak

Sipao je kafu
U šolju
Dolio mleko
U šolju sa kafom
Promešao
Kašičicom
Popio belu kafu
I spustio šolju
Ne govoreći ništa
Zapalio
Cigaretu
Pravio kolute
Dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Ne govoreći mi ništa
Ne gledajući me
Digao se
Stavio šešir
Na glavu
Obukao
Kišni mantil
Jer je padala kiša
I izašao
Na kišu
Bez reči
Bez pogleda
A ja sam
Zarila glavu u ruke
I plakala.

Žak Prever

Na b92 blogovima, kod Tamare Skrozze, među komentarima sam našao ovu čuvenu Preverovu pesmu. Uzgred, danas je tamo bilo nekoliko dobrih postova - pardon, "blogova" kako se po tamošnjoj termnologiji to zove.

Elem, pesma... čitao sam Prevera nekada, naravno, tu je negde i knjiga... Uobičajeno je da čitalac na neki način saoseća sa "žrtvom", često se prepozna i identifikuje. Ali jebeno je kada sebe prepoznaš i u liku "zlotvora". Jebeno. O tome se obično ne pišu pesme. Treba se podsećati, ne sme se zaboravljati.

Uspeo sam da dođem do nekih dela Andrew Birda (hvala RS za prosvetljenje). Fina muzika za ova sunčana jesenja jutra. Volim kada žice gitare zveče. Kao kod Neil Younga u Dead Man. I kada se čuje pojedinačno okidanje žica, i škripa jagodica. Mada ti instrumenti, koji li su, kao da je citra. Obožavam. Kada je umro Danilo Kiš, bila je na televiziji jako lepa emisija o njegovom životu, i u pozadini je išla divna, setna, muzika na citri. Tražim tu muziku od tada.

Za pune baterije po ovim danima, neophodan je dug san. I ustajanje zajedno sa suncem. Ovo drugo naročito. Setio sam se me je u stvari to izvuklo prethodne zime. Jako je turobno kad moraš rano ustati - a ono mrak! Buđenje je novi početak, rađanje, a mrak je mrak, smrt. Spavaća soba gleda na istok, a sada, kad sam konačno oprao prozore, još bolje vidim grane breze ispred.

Muzika za kraj.

- 14:02 - Komentari (6) - Isprintaj - #

06.11.2006., ponedjeljak

U svojoj četrdesetoj godini skuvao je prvi kupus

Ako jednog dana budu pisali moju biografiju, zahtevam da se u nju ubaci rečenica koja je naslov ovog posta.

Ako jednog dana ne budu pisali moju biografiju, želim da na mojoj nadgrobnoj ploči osim imena i roka trajanja bude ispisana rečenica iz naslova. I ništa više. (ova želja je otprilike u duhu Feistynog posta)

Ovim se završava uvodni deo.

Ako ima ikakve pravilnosti u mojim blogočitalačkim aktivnostima - to je da registrujem sve kulinarske recepte na koje natrčim. Daleko od toga da svaki isprobam u svojoj kuhinji. Ipak, većina mojih kulinarskih inovacija u poslednje vreme potiče sa blogova. Tako sam pre nekoliko dana pročitao ovo uputstvo za sladak kupus.

Toliko ima jela, naročito onih običnih domaćih, koja volim a nikada ih nisam pravio. I polako, ali jako polako, napravim neko novo. Završiću poput Gospodina Jovića (iz reklame za koka kolu), prve punjene paprike ću napraviti kad budem imao 70 godina. Ko zna šta još nisam probao (da kuvam).

U svakom slučaju, u subotu kupih prvu glavicu kupusa i ostalih par sastojaka, i u ekspres loncu kasno uveče sve zgotivih. Ali... Aleva paprika koju sam bogato posuo svud po kupusu, nije bila slatka, nego ljuta. Nisam ni primetio dok nisam kusao (probao, koštao) svojih ruku delo. I tako, protekla dva dana jedem i plačem, poput onih miševa iz vica što pojedoše biber. Večeras sam omazao dno šerpenje.

Ovde se završava telo posta, i čitalac bi očekivao neki zaključak, ili pouku. Ako baš insistirate, neka zajljučak bude to da treba prostudirati pakovanje aleve paprike pre posipanja istog. A pouku izvucite sami!

- 22:56 - Komentari (7) - Isprintaj - #

Mržnja

Postoje stvari koje me naizgled bez razloga nerviraju kod drugih ljudi. Skoro po pravilu se radi o osobinama koje imam (ili mislim da imam), koje mi se ne sviđaju, a prepoznajem ih kod drugih ljudi. To sve ide na nesvesnom nivou.

Kada svesno, racionalno, prepoznam svoje (loše) osobine kod nekoga, sklon sam da saosećam i praštam.

Zašto i kako se onda nerviram i ne volim kada kod ljudi prepoznam mržnju, netoleranciju, agresivnost... Pa ja ne mrzim!

- 16:39 - Komentari (3) - Isprintaj - #

Sa tuđeg bloga

Između ostalog, ovaj blog mi dobro dođe kao beležnica. Stoga ću pribeležiti nešto što sam našao na blogu Ivana Marovića, a što mi se baš svidelo:

Dawkins je zabrinut sto nase drustvo smatra da se prema religiji treba odnositi sa preteranim postovanjem. Potpuno je prihvatljivo kritikovati necija politicka uverenja, ali kada se razgovor povede o verskim pitanjima, od nas se ocekuje da budemo uzdrzani. A vera je nesposobna da se odbrani od kritike jer je ne potkrepljuju racionalni argumenti. Nju jedino brani nasa uzdrzanost i lepo ponasanje, tvrdi Dawkins i zavrsava recenicom koju je svojevremeno izrekao H. L. Mencken:

"Mi moramo postovati necija religijska uverenja, ali samo do mere do koje postujemo njegova uverenja da mu je zena lepa, a deca pametna."

Da, ja sam jedan od onih što se prema veri odnosi sa preteranim poštovanjem - kada sam u kontaktu sa ljudima za koje "procenim" da su "iskreni" vernici. A u isto vreme, o Crkvi (tačnije: crkvama) mislim... (uzdržano) ...vrlo loše.

Priča mi majka, nedavno je njena unuka a moja sestričina koja još ne ide u školu, izjavila: Bako, da li bi ti više volela da si postala od majmuna, ili od Adama i Eve?

(izgleda da je neko ostavio otvorenu kapiju od obdaništa, pa se pop ušunjao)

- 11:03 - Komentari (3) - Isprintaj - #

04.11.2006., subota

Subota veče ma šta mi reče

Skoro svakog dana vilenim kojekuda, malo koje veče ili predveče uspevam da provedem u svom samohranom domaćinstvu. Zato subota gori kao nafta i urla prolazeći kao ranjeni točak... ne, pardon, zato subota služi da to bude dan kada ću presaditi biljke u baštici, kuvati za n dana unapred, pisati neke izveštaje što odavno dugujem...

Naravno, ništa od toga, džonja se skoro do podneva, pa se onda svlače razni muzički goodies sa interneta, nešto bude zanimljivo, češće jock. Dobro, bio sam do pijace, dokupio zemlju za saksije.

Na koju foru je brokoli na pijaci skuplji nego u samoposluzi? Where the fuck is?

Ali nisam hteo o tome da pišem, nego... Empatija!

digresija:
Jebote kakva fensi šmensi reč, obožavam da upotrebljavam reči koje su u kontekstu razgovora sasvim OK, ali se njihova upotreba ili način upotrebe može shvatiti kao foliranje, prepotentnost, možda ispraznost, glupost... Još češće ubacujem gramatički nemoguće reči... Pa onda iz prikrajka posmatram reakcije. Oni koji me znaju, znaju da ne mislim ništa zlo (raž je siva u ovo doba godine). Oni koji me ne znaju, pa možda na prvi mah pomisle svašta, što mi je, priznajem, zabavno. Na kraju, potpuno je svejedno da li se zezam onako ili ovako ili izigravam normalnost, jer računam nekako da ma koje reči upotrebljavam, ista je verovatnoća da budem shvaćen bilo kako, jer na kraju krajeva ja sam ja i od toga se ne može pobeći. Toliko o ulozi reči u verbalnoj komunikaciji.

Da, beše empatija, saosećanje. Dođe neko sa svojim problemima, možeš li mu/joj pomoći? Kolike su šanse da se druga osoba onako baš zaista razume, da se pronikne u njene probleme, dajbože pomogne nekom mudrom reči. I pre svega gde je umeće da se pruži podrška, u emotivnom smislu (dovraga, može li se ovo nekako normalnije reći). O tome sam razmišljao ovih i ne samo ovih dana. Da li se to uči, stiče, da li je to uvek moguće, da li je nekim ljudima "dato"? Konkretno, primetio sam (sarkatstično: dugo mi je trebalo) da istinsku empatiju mogu da osetim samo ako vidim sebe u drugoj osobi. Ako su problemi kroz koje druga osoba prolazi deo mog iskustva, ili ako nesvesno u tuđoj priči vidim deo svoje priče. Onda se unesem u sve to, često se nerviram, a u pozadini svega - obraćam se svom liku u ogledalu. Nije to sebično, to je normalno... Ali druge probleme, koji su mi baš strani, ne razumem, jako mi je teško da složim išta drugo sem mudrog ćutanja i zabrinuto-saosećajne face. I kada su bliske osobe u pitanju, opet je isto - ne znam, kroz život baš nisam uvežbavao rasipanje emocijama... Često znam da bi trebalo nešto da osećam u takvim kontaktima sa drugim ljudima - tugu, zabrinutost, ne znam ni sam; ali sam više od svega svesta neke praznine i to me ponekad uplaši...

E sad kakve to veze ima sa bilo čime, ne znam, ali neka ostane zabeleženo...

A sad idem na brzinu do svoje garažne radionice, u planu za danas je da odsviram jednu minijaturu za bušilicu, brusilicu i turpiju.

- 20:04 - Komentari (5) - Isprintaj - #

01.11.2006., srijeda

One November spawned a monster

Evo dođe i ta najružnija šestina godine, novembar i decembar. Ko o čemu, a ja o kalendaru, poput neke bezdušne babe. Šta mogu kad ne volem. Sinoć iza šest sati, u Knez Mihajlovoj, prazno, hladno, nema ljudi. A koliko pre mesec i manje dana nije se moglo proći, svega je bilo; a sada - pustara! Gde su ti ljudi, gde su te devojčice, da li su se svi negde zavukli pa očajavaju, ili su tu ali se ne vide u mraku zamotani u kapute.

Šta bi tek bilo da živim severnije - poludeo bih načisto. Ovako čekam 22. decembar, dno dna, a onda ću da početi da se veselim svakom minutu što se odbija od noći i dodaje dnevnom svetlu.

Prošle godine nisam ni primetio, i tih par meseci prolete za čas. Da li sam naučio da se borim ili da potiskujem - ne znam. Svestan sam kako ni jednog trenutka nema opuštanja, pardon - prepuštanja. Živim na jednom od najvetrovitijih brda u gradu, kad se posle posla probijem do svoje zgrade, ne videvši usput ništa lepo svetlo i lepršavo, onda palim sva svetla ... Radim nešto kreativno po receptu dr Feelgooda - operem sudove, napravim neku dobru klopu, ako nije previše kasno smutim neskafu, pa odgovaram na zaostalem mailove ili sređujem gomilu oprane i osušene odeće. Pa kažem sam sebi: vrrrlo dobro, krenem da stavim neku uplifting muziku, ali se u tom procesu ponekad samoubijem pa kliknem na pogrešan folder.

A preko dana, izem te dane u golubarniku gde sem kolega ne vidim ni kučeta ni mačeta a još manje sunca i zelenila... Malo čega ima sem maštanja o vikendu, ili radosti koju juče i danas donosi pogled na slatke odbojkašice (imamo mali tv u jednoj prostoriji) - čak su pobedile.

- 10:18 - Komentari (11) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>