Zen budizam ili umetnost održavanja automobila ili govorio je sa životinjama
Svake zime na tebi sve više rđe
Prolećno pranje otkriva sve manje boje
Iako sadržiš mudrost Forda
Karoserija će ti propasti za godinu dana
Volan ti vuče malo udesno
Moj put sav u rupama i prljavštini
Pragovi za penjanje ne drže više ni kamen
Kada primim platu kupiću ti nove gume
Tom Swartz: Pesma za moj kamion
U subotu naravno nisam zajahao bicikl. Nije vožen sto godina, gde sada da menjam spoljne i unutrašnje gume. Nego sam rano ustao, sređivao i antisređivao stan, pa otišao da izbacim malo šuta iz garaže i sredim auto dok je još lepo vreme. Malo sam se zavlačio pod kola, šrafio, krivio, lomio, čupao. Pa sam malo prao i usisavao kola iznutra, i mazao svu onu bednu plastiku specijalnim sjajinom za plastiku, tako da auto sada šljašti kao nov.
Posle sam išao u šoping, without fucking, almost got lost in the supermarket, kupih si zeleni džemper, i tak.
Kasnije, to jest u nedelju, sam skontao da celog dana nisam ni sa kim razgovarao. Telefon nije zvonio, niko nije mislio moje ime, malo sam oralno opštio sa garažnim komšijama i prodavcima po radnjama i to je sve. Beš.
Najsadržajniji razgovor što sam vodio bio je sa jednim kučećim kolegom.
Bacih popodne đubre, i pored kontejnera vidim nešto nedefinisano (neću opisivati detaljno), u svakom slučaju vizuelno odvratno, ali poreklom iz neke kuhinje i primamljivo za kučiće. Vole ljudi da hrane lutajuće kučiće pa im povremeno (uglavnom vikendom) ostavljaju koješta. Ali ima i ludaka, neprovereno, koji u te poslastice za pse ubace kojekakve otrove.
Malo kasnije, opet prolazim tuda, nešto malo crno zamiče iza kontejnera. Mačka li je? Ne, nego pseći koker... Ide da njuši one gadosti. Valjda je tokom šetnje malo utekao gazdi koji ništa ne haje, pa hoće na brzinu da se osladi (to je moj pokojni džukajlo obožavao). Ne znam šta mi bi, otidoh do kontejnera, kažem kučetu - Gde ti je gazda, šta to radiš? Ajde ostavi to, fuj to, ne diraj! - Kuče me pogleda (koja je ovo budala, pomišlja) i nastavlja da njuši. Fuj to, reko sam ti - kad on proizvodi tihi zvuk i malo odiže gornju usnu. Pa ti režiš! Bi mi milo, volim kada kučići izražavaju individualnost. Kuče me odjebava! Pričam mu ja i dalje, on šta će, reži glasnije, pa na kraju lanu par puta (verovatno mi je rekao: Sjaši bre budalo!), pa uze komad nečega iz one odvratne mase i udalji se laganim kasom. Udaljih se i ja, eto neće da se druži, ali makar i ovakva komunikacija je bolja od nikakve.