Skoro svakog dana vilenim kojekuda, malo koje veče ili predveče uspevam da provedem u svom samohranom domaćinstvu. Zato subota gori kao nafta i urla prolazeći kao ranjeni točak... ne, pardon, zato subota služi da to bude dan kada ću presaditi biljke u baštici, kuvati za n dana unapred, pisati neke izveštaje što odavno dugujem...
Naravno, ništa od toga, džonja se skoro do podneva, pa se onda svlače razni muzički goodies sa interneta, nešto bude zanimljivo, češće jock. Dobro, bio sam do pijace, dokupio zemlju za saksije.
Na koju foru je brokoli na pijaci skuplji nego u samoposluzi? Where the fuck is?
Ali nisam hteo o tome da pišem, nego... Empatija!
digresija:
Jebote kakva fensi šmensi reč, obožavam da upotrebljavam reči koje su u kontekstu razgovora sasvim OK, ali se njihova upotreba ili način upotrebe može shvatiti kao foliranje, prepotentnost, možda ispraznost, glupost... Još češće ubacujem gramatički nemoguće reči... Pa onda iz prikrajka posmatram reakcije. Oni koji me znaju, znaju da ne mislim ništa zlo (raž je siva u ovo doba godine). Oni koji me ne znaju, pa možda na prvi mah pomisle svašta, što mi je, priznajem, zabavno. Na kraju, potpuno je svejedno da li se zezam onako ili ovako ili izigravam normalnost, jer računam nekako da ma koje reči upotrebljavam, ista je verovatnoća da budem shvaćen bilo kako, jer na kraju krajeva ja sam ja i od toga se ne može pobeći. Toliko o ulozi reči u verbalnoj komunikaciji.
Da, beše empatija, saosećanje. Dođe neko sa svojim problemima, možeš li mu/joj pomoći? Kolike su šanse da se druga osoba onako baš zaista razume, da se pronikne u njene probleme, dajbože pomogne nekom mudrom reči. I pre svega gde je umeće da se pruži podrška, u emotivnom smislu (dovraga, može li se ovo nekako normalnije reći). O tome sam razmišljao ovih i ne samo ovih dana. Da li se to uči, stiče, da li je to uvek moguće, da li je nekim ljudima "dato"? Konkretno, primetio sam (sarkatstično: dugo mi je trebalo) da istinsku empatiju mogu da osetim samo ako vidim sebe u drugoj osobi. Ako su problemi kroz koje druga osoba prolazi deo mog iskustva, ili ako nesvesno u tuđoj priči vidim deo svoje priče. Onda se unesem u sve to, često se nerviram, a u pozadini svega - obraćam se svom liku u ogledalu. Nije to sebično, to je normalno... Ali druge probleme, koji su mi baš strani, ne razumem, jako mi je teško da složim išta drugo sem mudrog ćutanja i zabrinuto-saosećajne face. I kada su bliske osobe u pitanju, opet je isto - ne znam, kroz život baš nisam uvežbavao rasipanje emocijama... Često znam da bi trebalo nešto da osećam u takvim kontaktima sa drugim ljudima - tugu, zabrinutost, ne znam ni sam; ali sam više od svega svesta neke praznine i to me ponekad uplaši...
E sad kakve to veze ima sa bilo čime, ne znam, ali neka ostane zabeleženo...
A sad idem na brzinu do svoje garažne radionice, u planu za danas je da odsviram jednu minijaturu za bušilicu, brusilicu i turpiju.
Post je objavljen 04.11.2006. u 20:04 sati.