Na putu za Rajski Grad

Tu je… Njena glava nježno naslonjena na mom ramenu... Tako slatko! Da, rekla mi je da je zaljubljena u mene... Ne mogu virovat! Tako drago, umiljato i pametno stvorenje... Zaljubljeno baš u mene! Kad je ljubim... Kao da sam samo njen i nikog drugog nema... Kad je milujem čujem samo udaranje valova o obalu i divlje lupanje mog srca... I tako sam sretan. Tko zna, možda se i zaljubim... Ne bih imao ništa protiv toga, dapače, uživao bih još više imajući je kraj sebe... Kad bar ovaj trenutak nikad ne bi prošao!

________________________________________________________

Ah, opet miluje moje lice na način koji me nervira... Njeni hladni prsti me gnjave po stoti put... Ali šutim, nije vrijedno truda... Neće ovo još dugo... Ne mogu biti sa ženskom koja se tako lako zaljubi... Mislio sam po prvom nastupu da će ovo biti teži posao... Tako je naivna i neiskusna... Al to me čak i pomalo zabavlja... Pričam joj priče, a ona sluša i sve upija... Kakva glupača! Ni ne kuži da ja samo čekam trenutak da mi sve ovo potpuno dosadi pa da kao i uvijek nestanem u vidu fine magle...

________________________________________________________

Nešto od ovo dvoje je... Al zar je važno što je?! Živ za trenutak, u njemu uživaj, ne postavljaj nepotrebna pitanja...


Slika: kamene ploče sa (bivše) splitske Rive... Tu je ka podsjetnik na neka prošla vrimena... Sunca koje je zlatilo Rivu... A opet i kiše koja bi sve učinila skliskim... Jedva čekam 7.5. i da prvi put prošetam novom Rivom!

Još jedan školski sat ko i svaki drugi… Samo šta je sad razred živahniji nakon šta su se razbudili… Spavala san malo, ali nisan pospana (čudno, da, znam!), i sad ležim na klupi, a moj pogled luta razredom... Gledam lica tih ljudi koje znam već dvije godine i viđam ih svakodnevno... Većina lica su mi lica stranaca...
Sjećam se osnovne škole... Kako sam bila glavna faca u razredu, najbolji učenik u ciloj školi, miljenik svih profesora... Svi me hvalili, obožavali i tili mi bit prijatelji...
Umorilo me to... Užasno me umorilo... I zato sada sidin i promatram sve to iz gotovo drugog svemira, iz nekog svog svita, potpuno udaljena od svega... Na trenutak mi bude ža... Jer živim svaki dan s tin ljudima... A tako san distancirana od njih… Je, bude prilika, bude dana, noćnih okupljanja kad san super sa nekima ili svima od njih... Al većinu... Ja sam sama u gomili... I većinu vrimena mi nije ža...
Moj pogled prelazi s jednog lica na drugo... Gotovo pa tužno prmatram njihove vesele razgovore... Na trenutak iz mog oka klizne suza... Al je niko ne vidi, svi su zaokupljeni nekim drugim ili samima sobom... Ta izdajnička suza brzo nestane u rukavu moje lijeve ruke na koju mi je naslonjena glava...
Bolje mi je da zatvorim oči, da se pretvaram da spavam, kao da sam izmorena od cjelonoćnog bančenja, a ne razmišljanja i košmarnih snova...
Al samo trenutak prije nego što zatvorim svoje oči, ugledam prijateljsko zabrinuto lice i upitan pogled usmjeren prema meni...
Tiho odmahnem glavom i nasmiješim se... Zatvorim oči i konačno mirno zaspem...

Love me tender, love me sweet, take me as I am…



Pola godine kasnije… Ali neka druga stina pokraj mora, neka druga plaža... Al opet ona, samo neka druga ona... I ovaj put u drugim rukama... U jednoj drugoj idiličnoj uvali... Ovaj put nema vitra, nema glupih razmišljanja o smislu svega... Sretna je s onim što ima... Ne razmišlja o budućnosti, niti o sutrašnjem danu...
Da, naravno, opet se poigrava sa njegovim strpljenjem... Al ovaj se samo smije, zna šta ona izvodi, kakva je ona stvarno, pročitao ju je već na prvom susretu i dao joj to do znanja... I to riječima, sve joj je sasuo u lice, šta je najviše iznenadilo! Shvaća je, i šta je njoj najvažnije, prihvaća onakvu kakva je... Odavno se nije osjećala tako dobro, tako sigurno... U biti, nije nikad u muškim rukama!
Rođendan mu je... Poklonila mu je crvenu ružu (u biti, pupoljak)... Bija je malo šokiran... Reka je da mu nikad dosad niko nije poklonija ružu... I zahvalija joj se najljepšim poljupcem i najsigurnijim zagrljajem...
A ona... Ona je letila! Napokon! Letila je nebon dok je sunce zalazilo i obasipalo nebo crvenilon, a more se lagano talasalo u svoj svojoj raskoši... O srećo, konačno si me pronašla! Samo da ovo ne bude Ikarov let... Samo da se moj vosak ne topi tako lako!!!

Čuje se nježna ljubavna pisma... Njena glava na njegovim prsima... Njegove ruke po njenom licu i u njenoj kosi... Koja više ne miriše na divlje ruže već na morske alge... U njenim očima je sunce, blješte ko nikad prije... Osjeća kao da bi mu mogla reći one dvije riječi koje nije nikom osim dvoje najboljih prijatelja i svojoj mački... Al ipak šuti... Da ne uništi sve... Ne želi se prenaglit... Kako bude bilo, bit će... Nije važno... Samo da je sad tu...
Da, možda je jednom ostavi, možda to čak bude brzo, i možda će plakat i patit, al to nije sada! Da, možda je malo strah... Al kad je sa njim, ne poznaje nijedan osjećaj osim onog za nju najvažnijeg...

Rastanak... Dugo traje... Al preksutra... Opet će ga držat za ruku, grlit i ljubit... Samo njih dvoje... Sami na svitu...


*Nadam se da ova priča ne završava smrću glavne junakinje*

Ajme, kako je sinoć bila luda noć (ja sam momak na lošem glasu o ovom gradu, a tko si ti!?)... Uglavnon priji iz razreda je bija rođendan, nakupovali smo pića i otišli pit... Usput smo i pivali i atmosfera je bila zakon... Svašta se nalazilo na našem repertoaru... Hajdučke, Bijelo Dugme, Azra, Nola, Film, Prljavo Kazalište... I svi smo baš uživali... Još je pozicija bila savršena... U šumici iznad jedne gradske plaže... Pogled je bija savršen dok se srebro punog miseca rasipalo po morskoj modrini, a ekipa se ludilo zabavljala...
Al tamo negdi oko 10 smo ja i ovaj jedan prijatelj otišli ća jer smo išli na koncert... Tribute to Bijelo Dugme... Iskreno, i nisan najveći fan... Al znam dosta pisama, a neke me znaju i rasplakat tipa Lipe cvatu, Loše vino, Sanjao sam noćas da te nemam, Đurđevdan, Padaju zvijezde, Za Esmu, Sve će to mila moja...
Hodali smo pola sata i za to vrime smo pričali... Prvi put baš otvoreno... Rekli smo jedno drugom o mišljenje o onom drugom... I osjećala san se ispunjeno... Baš mi je to godilo, tako pričat s nekim... Da to bar češće radim... Možda bi puno manje bilo nesporazuma… Iako su neki i moju otvorenost krivo skužili kasnije pa me to dovelo u neugodnu situaciju… Tako da opet ne znam…
Skupili smo još jednog prijatelja i došli do kluba Stop… Malo sidili, pili ono šta nan je još ostalo… I ušli unutra oko 10.50 jer je do 11 bilo besplatno piće s kuponom s karte…
Uzela san pivo i otišla potražit Oneuma… Heh, pričam ja sa njim, pričam (a upoznala sam i njegovog brata, hrvatskog Jimmyja Pagea ), a onda se dogodilo nešto šta nije ni meni jasno... Prvo sam nekako prolila piva iz čaše... Svi su mi se cerili... Aj dobro, nema veze, toliko san već popila da to nije bilo važno... I pričam ja, pričam, i kako imam običaj da mlatim rukama okolo, odjednom mi klizne čaša iz ruku i prolije se sve... Još mi nije jasno kako mi je to uspilo... E tad mi je već bilo neugodno... Srićon da nisan ništa zalila osim Oneumovih patika... Skužaj...
Uglavnon, počeja je koncert, a ja sam otišla do svojih iz razreda, al ova dvojica su bila ukomirana, a ja sam pucala u smija svaki put kad bi mi slučajno Oneum upa u vidokrug... Ža mi je šta mi je crkla baterija taman kad san ga išla slikat (u biti, blicnija je aparat, al se onda izgasija, i slika nije spremljena!), jer bilo je prekomično... Prvih uru je samo staja i snima kameron dok su svi oko njega skakali...
Bilo mi je dosadno pa san otišla do ekipe iz kafića u koji izlazim.. Ludo, ludo je bilo! Plesali smo i izvodili gluposti, derali se ko luđaci, ljudi su nan se okolo cerili...
Malo san plesala, puno više stajala, al ono... Nisan baš bila u raspoloženju cilo vrime... Bilo je pisama kad bi samo stala i mislila na momka... I razmišljala zašto razmišljam o njemu... Jel mi se čini il mi je ipak stvarno stalo do njega? Zašto san bila glupa i odbila ga kad se ponudija da idemo zajedno na koncert? Ma mislin, znan da on to ne sluša, zato ga i nisan tila mučit, a i znala san u kakvom ću bit stanju... Al opet, bilo bi lipo činit maraton ko neko dvoje isprid mene...
I tako koncert je završija, taka me Clea :D, a onda i ja njega, pa se okrenija pa smo mu ja i Oneum mavali (i tu te vodim, 2:1 za mene ). I Oneume, kad si ti otiša, bila je pisma Nakon svih ovih godina, al to je bilo to... Ostala san još malo jer su puštali neku muziku s ovon dvojicon šta ih znan... Oni su ostali još, al se meni više nije dalo...
Budući da je mojih većina otišla sredinon koncerta, a ovi iz kafića su išli na misto di se meni nije dalo ić, lijepo se uputih sama kući... A ja ne živim u Splitu nego u gradu do.
Spuštala sam se dobrih pola sata do centra grada, a onda i 10 min do ove jedne stanice da vidim imam li brzo koji prvi bus (ako nema, doma pjehe )... Heh, bija je jedan, al tek za pola sata, u 4...
Kako mi se spavalo i bilo mi ladno, sidila san na stanici i zamalo san zaspala... Zanimljivo kako je taj bus bija pun ljudi... Srela san i jednog susjeda i išla sa njin doma... U 4.30 san bila u krevetu... I mislila se dignit ujutro u 8 na izbornu... Probudila san se u 7.30 jer je mačka skočila na mene, skužila da nema šanse da se dignen za po ure, isključila alarm na mobitelu, navukla deku preko glave i spavala do 1...
A sad opet idem vani za koju uru... I vraćam se zadnjim, a ne prvim! Nije me baš impresionirala šetnja gradom po mraku dok luđaci sviraju iz auta, neki i staju, a policajac iz kombija vrti rukon di ću ja, šta radin tu...

Srićon da na blogu ova mudra misao ne vridi...
Dakle, na svojim blogovima ste dobili komentar od neke Absentee, neki ovakav, neki onakav i možda su neki začuđeni... Al kad su vidili dizajn, valjda im je postalo jasnije...

Posvađala sam se likom iz razreda i on je adresu mog bloga razdilija svima koji me znaju i ne znaju iz moje generacije...
Shvatila san da dosta ljudi iz razreda još uvik čita moj blog, suprotno mom mišljenju da in je prestalo bit zanimljivo...
Sestra mi je rekla nešto iz čega san skužila da i ona zna adresu i da čita...

I tako... Puno toga se zanimljivog u ova dva dana desilo u vezi mog bloga...
Zato sam i izbrisala sve postove da se ne može doć na njega ni priko tražilice...
Al svi postovi su na mom kompjuteru uredno spremljeni, a ni nisu skroz izbrisani, već stoje na mom novom accountu...
Nakon ovog posta nastavljam normalno sa svim onim o čemu san pisala i prije... Čujemo se!
Nemojte se nadat da me sve ovo obeshrabrilo!

I da, ako vas zanima šta mi nick znači - pogledajte u englesko-hrvatski rječnik!
Naslov bloga je pisma od Bon Jovija koja se nalazi sa strane u boxu, a nju mi je pustija lik s kojim sam sad...
Adresa bloga je ime jedne pisme od Metallica-e... Nije baš da mi je najdraža, al lipo se uklopilo ime...