Hey Johnny, hey Dee Dee |
Znam da ste svi očekivali novi koliko-toliko zanimljivi post… Žao mi je, ali ništa od toga… Jedino vam želim reći da me neko vrime neće bit ovde, neću pisat… Ne znam koliko će to trajat, možda dva dana, dva tjedna ili dva miseca… Javit ću vam se svima kad se vratin, trenutno mi nije do pisanja ničega, ne mogu zadržat misli, stalno mi lete na jednu te istu osobu… Ne, nije rič o a-manu i ludoj zaljubljenosti… Rič je o mom prijatelju koji je poginija… |
Eh, oni koji me redovito čitaju, vidili su da je prošli post malo odskaka od prijašnjih… E pa, i ovaj će (vidin da ona sentimentalne gluposti ne kupe dovoljno komentara :-p)! Ma, bolje pisat o svemu i svačem nego o onim mojim glupostima... Osim toga, nisan vidila a-mana već sad 3 tjedna, tako da ni nemam baš o čemu pisat, osim ako ne želite čitat o knjigama koje ja čitam ili o kavicama s nekim tamo ljudima, mislim, mojim prijateljima, al nema se tu šta uzbudljivog pričat, možda je jedino zanimljiva činjenica da su to sve moji prijatelji iz bivšeg razreda, ljudi iz mog Grada, ili neki prijatelji iz Splita, ali non of them ima ikakve veze s mojim sadašnjim razredom… Ali o tome ću sa svojim psihijatrom (ovo je, ka, šala :-p), ili da pričam o nekim glupim izlascima koji mi apsolutno ne znače i na kojima se pravim da se zabavljam…?! Al ostavimo to, evo šta je tema ovog posta: moja prija iz razreda, Punkerica mi spržila cd sa točno 264 pisme Ramonesa ovo lito… Mislim, prošlo…Hmmm… Još ih nisan sve poslušala, ko će ih tolko… Al moran priznat, jedna pisma me se tolko dojmila. Evo lyricsi: |
Evo, taman san čitala članak i komentare kod jednog poštovanog Spliće punkera, a već mi se dosadilo jadat i pisat o tin glupostima, pa evo osvrta na to… |
Milijuni parkova, milijarde klupa, i sve su prazne i iste… Osim jedne, ispod čempresa, najdalje od puta… Više nikad ne želin tin puten proć, ni ovin Gradon hodat kroz one ulice, sada tako prazne dok po njima liju proklete kiše, kap po kap… Svaka ulica, svaki korak, svaka praznina u srcu… To lito koje nikad neće bit naše… Želin te zaboravit, ne znan koji mi je vrag… Puštan te, leti, odleti od mojih misli, ne želin se nikad više sićat okusa tvojih usana od one noći kad je padala kiša usrid vedre litnje noći… Stisli smo se jače nego ikad… Toplina je prelazila s tvog tijela u moje, iz naših srca u svit, bure ko da i nije bilo, a kapi kiše ko da nisu šibale po našim licima… Srce se spremalo prsnit, a ti si mora otić… Bila je ponoć i tvoj zadnji autobus je triba stić svakog trena, a ja san te pustila jer san znala da ćeš sutra opet doć i da će sve bit još i bolje… Sve do onog puta u busu kad san te vidila, a nisan ni znala da je zadnji put… Vraćali smo se oboje iz Splita, svak u svoj gradić i slučajno se sreli u autobusu u koji više nisan ušla od tad, ali svaki put gledan u njega u nadi, u čežnji, a suze mi naviru na oči dok se sićan ovog lita i svega šta je bilo… Bila je to utopija koja je postala stvarnost, a onda se odjednom rasplinila, nestala je kao zametena vihorom, prohujala je s vitron šta me još uvik šiba… |
Mislila san pisat o dočeku nove godine, o staroj, o gomili toga, ko mi je čestita, ko nije, ko mi je diga živce, kakvo je bilo društvo.. Al neću, ne da mi se… Niko to ne želi čitat, a ja stvarno ne želin s tin pilat…Al eto, zato, upravo slušan muziku na compu, i to onu listu koju san nazvala “sad”… I taman je pisma od Tine Turner ‘What’s love got to do with it?’ Mrzin tu pismu isto koliko mrzin i njegov razoružavajuć osmijeh i blagi pogled… I čestitala sam mu Novu, a on nije odgovorija… |
< | siječanj, 2006 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | ||||||
2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
30 | 31 |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv