Na putu za Rajski Grad

Milijuni parkova, milijarde klupa, i sve su prazne i iste… Osim jedne, ispod čempresa, najdalje od puta… Više nikad ne želin tin puten proć, ni ovin Gradon hodat kroz one ulice, sada tako prazne dok po njima liju proklete kiše, kap po kap… Svaka ulica, svaki korak, svaka praznina u srcu… To lito koje nikad neće bit naše… Želin te zaboravit, ne znan koji mi je vrag… Puštan te, leti, odleti od mojih misli, ne želin se nikad više sićat okusa tvojih usana od one noći kad je padala kiša usrid vedre litnje noći… Stisli smo se jače nego ikad… Toplina je prelazila s tvog tijela u moje, iz naših srca u svit, bure ko da i nije bilo, a kapi kiše ko da nisu šibale po našim licima… Srce se spremalo prsnit, a ti si mora otić… Bila je ponoć i tvoj zadnji autobus je triba stić svakog trena, a ja san te pustila jer san znala da ćeš sutra opet doć i da će sve bit još i bolje… Sve do onog puta u busu kad san te vidila, a nisan ni znala da je zadnji put… Vraćali smo se oboje iz Splita, svak u svoj gradić i slučajno se sreli u autobusu u koji više nisan ušla od tad, ali svaki put gledan u njega u nadi, u čežnji, a suze mi naviru na oči dok se sićan ovog lita i svega šta je bilo… Bila je to utopija koja je postala stvarnost, a onda se odjednom rasplinila, nestala je kao zametena vihorom, prohujala je s vitron šta me još uvik šiba…