Na putu za Rajski Grad

Evo, izgleda, sad pišem i na zahtjev… :-) Ma, ne smeta mi, svi se prije ili kasnije prodaju :-)
Ma, kao što i rekoh, neman o čemu pisat, samo ležin doma, gledan televiziju, sidin, čitan knjige i ne radin ništa.. Evo, Silvestrovo je, dogovori su još u toku, al vjerojatno će sve propast ka šta se uvik i dogodi. Tila bi do Prokurativa, na TBF, ali se nikom od mojih ne da, kažu, smrznit će se, a vjerojatno će i kiša padat… A ja si ne želin dopustit da dočekan Novu doma sa starcima, ne znan zašto, al to bi stvarno bija jadan ulazak u Novu… Prošlu san dočekala sa prijama, a kasnije san se i nalila, pa je takva bila i cila godina… Nema šanse ako izađen negdi večeras da pijen išta žešće od gustog soka…Rekla san si da to više ne dopuštan, zbog pića san radila i previše gluposti… Ali jedno je sigurno: ako izađen, vraćan se tek s prvin buson doma, a taj je tamo oko 5.30, tako da bi moglo bit ludilo ako se uspijen izvuć od doma…
A i ako odem na Prokurative, ako TBF u ponoć bude svira Nostalgičnu, bit će to loše, mogu se okladit da ću počet plakat i ono šta će mu tom trenutku najviše falit je neko rame za plakanje i nečiji topli zagrljaj… A njega neće bit tamo, bit ću sama ka i većinu godine, u onoj gomili ljudi, osjećat ću se usamljeno i jadno, s kim bila da bila…



Lipo se večeras zabavite, ne dopustite duhovima prošlosti da vama upravljaju, nikakvim izgubljenim prijateljstvima, propalim ljubavima i usamljenosti, nego zagrabite smjelo u novu godinu, podignute glave, radujuć se svin lipin stvarima koje će vam se dogodit, sreći koja će vam se osmjehnut i novim poznanstvima
SRETNA VAM NOVA GODINA!!!

Evo, dan nakon Božića je, a ja neman ni osjećaj da je Božić bija… Bila san u subotu na polnoćki koja je ove godine napokon i bila u ponoć! Al, ustvari, ka da i nisan bila, većinu vrimena san provela pričajuć sa prijateljima iz bivšeg razreda kojih je bilo gomilu. Svi smo se izljubili, izgrlili, iščestitali… Nakon dugo vremena sam se konačno i pričestila nakon šta san se ujutro neplanirano ispovidila u sv. Dominika… I da, bila sam u shoppingu, al je na kraju ispalo više zamorno i iscrpljujuće nego ispunjujuće i uveseljavajuće… Uglavnom, cili Božić sam provela ispred tv-a dok je vani padala kiša, a izašla sam samo na misu… Love na mobitelu sam imala tek za odgovorit onima koji su meni čestitali i to jedva. Čestitala mi je eto ok brojka, valjda se drugi nalaze u istoj situaciji s lovom ka ja, al nije me uopće briga… Čestitalo mi je par ljudi iz razreda, par cura s kojima sam trenirala, par netematskih prijatelja, te par iznenađenja, a meni jako, jako važno je: a-man!!!
Taman kad san se vratila s polnoćke, stigla mi je njegova poruka, ništa posebno, samo je pisalo “Sretan Božić!”, al svejedno, to mi je puno značilo, nisan mogla virovat, nisan mislila da će mi čestitat, ipak neke stvari nikad neće bit iste između nas, previše toga je tu nakupljeno: gorčine, tužnih i povriđenih pogleda, nisan mislila da će mi više u životu poslat poruku, ne nakon šta mi se tako svaki put ispričava…
Oko 9ipo navečer mi je i zazvonija mobitel. Vidila san da me zove prijateljica koja već godinu i po igra u Sjevernoj RH. Samo mi je rekla da izlazim odma iz kuće. Brzo san skočila od kompjutera i izletila vanka… Ona je šetala pasa i rekla da je sasvim slučajno došetala do moje kuće, a živi na drugom kraju grada… Stajale smo uru vrimena isprid moje kuće i pričale… I naravno, dogovorile se za u sridu za svoj nescaffe od vanilije koji smo odlučile prošle godine da će bit tradicija… U istom kafiću, a ako Bog da, i s istim konobarom! :-)

Uh, sinoć sam tri puta pisala post i nisu mi se sviđali, a to mi se dosad nije događalo. Sva tri su mi bili previše negativni… Evo, ovaj bi konačno moga bit dobar…
U školi san bila sve skupa uru vrimena, dala poklon prijatelju i dobila neke jer je to u nas običaj izvlačit ko će kome… ovaj prijatelj mi je kupija neki cvit i lančić… Uf, pa baš mu nije bilo teško odlučit budući da se zna da te dvi stvari obožavan (lančiće najviše ako su mi poklonjeni ili ako sam ih sama napravila!)… E i Tina, puuuuno fala na onom jednorogu i onim stihovima od Queena… Predobro, fala, Punkeričin crtež već visi uokviren iznad coma mi, ubrzo će i tvoj, kad se sitin kupit okvir i nađen misto… I na kraju, šlag na tortu: ja i prija smo tražile dvi ure po Splitu meni čizme. I kupila sam ih! Iako san mislila kupit ili neke ogromne kožne pomalo rockerske ili sportske sa špigetama od nekih čudnih materijala, ona me nagovorila da kupim jedne od brušene kože, pomalo šminkerske… I baš san sritna zbog toga, jesan li žensko ili ne? Onda mi je rekla da bi jedna suknjica dobro išla na njih… Ko zna, kakvi me filmovi pucaju, možda, iako bih prošle godine u isto vrime to čvrsto zanijekala…
Minjan se, užasno se minjan, ali nije mi krivo, osjećan da iden na neku višu razinu… I više me nije briga šta će ko mislit ako zaplačen kad me neko povridi… I isto tako nije me briga šta će ko mislit ako kažen da mi je drago ako vidin komentar tipa Kayinog u kojem kaže da me rado čita iako su postovi dugi ili kad me Tina ohrabruje da budem ono šta jesan, Oneum kaže da je bez problema pročita sve moje nebuloze ili kad se neki ljudi uvik vrate, makar vas je malo… Ili kad me Mina citira, a Black Sheep stavi na listu “Ludih ljudi”, makar je to napravila tek kad san ja nju stavila :-) I drago mi je kad vidin da je na mom zadnjem postu bilo 20 komentara, a prije jedva koji i da se ljudi pripoznaju u onom šta pišen… Znan da bi se tribala pravit cool, ali toga mi je već dosta, predugo san glumila da me ne bi povridija jer toga je prije bilo puno, i to je bija jedini način za obranu, al sad se i ljudi oko mene minjaju, postaju bolji i zreliji…
A ljubav? Ma, kažu, ko ne proba, ni ne zna šta je to.. Ne znan oće li ikad išta bit s a-manon, al nije ni važno, meni je glavno da je on uvik tu, da mogu popričat s njin... Evo, i Božić je, a ja ne pišen ništa o njemu… Ma to ću nakon njega, sada ga osjećan, raspoloženje mi je bolje… A vjerojatno su krive i čizme te nastavk shoppinga koji planiram sutra :-) i kako kaže Tina: JUST KEEP ON SMILEING!!

Evo, kraj tjedna je bija predobar, u dva dana san imala sve skupa 7 sati, sve san odgovarala, većina je zaključena, tako da sam sad free as a bird. U četvrtak sam otišla do bankomata i ustanovila da su mi uplaćene tri stipendije i to u iznosu oko 850 kn… Eh, odma sam s ekipom otišla u Ghetto-a di je bila i većina razreda, tj. svi oni koji nisu imali sat… Nekolicinu sam u častila i baš smo se dobro zabavili. Pila sam pivo (Mrava, sorry, obećavam, ovo je bija zadnji put…) i super se zabavljala… Samo je bija jedan problem: cilo vrime san se zafrkavala sa ostatkon ekipe i svi su me cilo vrime zapitkivali jesan li ja pijana… Al dobro, ne zamjeram, moje ponašanje zadnjih dana je bilo užasno…
A petak? Dobro raspoloženje se nastavilo, od 6 sati ja sam imala 4 i od toga sve skupa uru vrimena bila u školi… Eh, Bog blagoslovija profe šta nas uvik puste… Uf, nema mi ničeg lipšeg od tog kad praktički nisan uopće u školi. Posli san otišla do grada malo razgledat po dućanima, al me uništija onaj glupi stav prodavačica prima curama bez šminke s rusacima na leđima… Eh, da su samo mogle znati koliko je love na mojoj Visi… Their loss… A popodne? Eh, sredila san sobu nakon 2 ipo miseca i to je trajalo cilo popodne… Užas kako je to izgledalo, čak se i meni počelo gadit, al sad sam malo zadovoljnija i samom sobom kad san to konačno sredila. A onda vjeronauk i kod prije gledala Cartoon Network, hehe…
SUBOTA::: E, to je dan za pamćenje… Igralo se školsko prvenstvo u rukometu… Moj Bože, konačno prilika da vratin svoje samopouzdanje na tom polju… A tog me bilo najviše i straj… Trenirala san rukomet sve do prije 4 miseca i nikad ništa nije toliko utjecalo na mene ko tih 7 godina koje su se često činile ko traćenje vrimena i nepotribno živciranje. Prošla sam sve, od zvijezde Dalmacije koju svi hvale, do 5. zamjene curama koje nemaju pojma o rukometu… I sad ta školska natjecanja koristim kao priliku da pokažem svima koliko vridin ka igrač… A najviše sebi, jer kad ti neko kaže da ne valjaš, onda te to totalno psihički dotuče, ma šta svi ostali govorili, dovoljno je samo da ti jedna osoba čije mišljenje najviše cijeniš (u ovom slučaju trenerica) to kaže… I sad se ubijam na utakmicama za školu, dajem sve od sebe, a andrenalin opet nabija iznutra… Jučer se igralo polufinale i to smo relativno lako dobile, ali finale… Prvo poluvrime smo gubile 5 razlike, a ono traje tek 15 minuta… A drugo… Dala sam sve od sebe, ubijala sam se, tim više šta je a-man triba doć jer su oni igrali iza nas… Svaki put kad bi dala gol ili dobro odigrala obranu, pogledala bi tamo di su bili njegovi… Ali njega nije bilo, a da je bija… eh, to bi mi puno značilo, možda bi se još i više trudila, iako je to čisto fizički nemoguće… Konstantno smo gubile, ali se nismo pridavale, mogu govorit samo za sebe i reć ću da sam se borila ko nikad u životu, čupala sam zadnje atome snage i danas osjećam posljedice: livi lakat cili spaljen o parket, a desni veličine jabuke te leđa koja ne mogu pomaknit ka ni desno rame i neprospavana noć od bolova… Al vridilo je, iako a-man nije bija, a to mi je tako ža, nadala sam se da će doć i vidit još jedno polje na kojem briljiram, ali vjerojatno je igra za klub… Dobile smo, osvojile smo zlatnu medalju koja mi užasno puno znači… A uslijedila su i priznanja od drugih za moju igru… Eh, da oni znaju šta je meni sve bilo u glavi i zašto me skoro nikako nisu mogle proć, zašto sam se ubijala na terenu, ali ja znan: taj glupi dišpet koji će me uvik tirat da iden dalje, da se dokazujen i da se ubijan na terenu makar izašla krvavih kolina i razbijene glave. Nakon ovoga svega gotovo poželin da se vratin rukometu, ali sigurno ne u staron klubu, to mi ponos ne bi dopustija, suviše su mi lako dopustili da odem, niko me nije ni pokušava zaustavit… Možda bi me čak to i moglo natirat da odem u neki drugi klub i da se iskažen i postignen nešto… Samo ne znan jesan li sposobna za nešto ogromno, a na ništa manje ne pristajen, nema šanse, ako idem do kraja, idem, stajanja na pola puta mi je dosta… Eh, evo sad sam se previše raspisala, al neka, bit će dovoljno za još koji tjedan kad ću vjerojatno past u blagdansku melankoliju ili čak i depresiju, pa se tad čujemo… I Mrava, aj, moga bi mi posvetit koji graffit, to bi me razveselilo i bilo sasvin lip blagdanski poklon :-)