Na putu za Rajski Grad

Evo, dan nakon Božića je, a ja neman ni osjećaj da je Božić bija… Bila san u subotu na polnoćki koja je ove godine napokon i bila u ponoć! Al, ustvari, ka da i nisan bila, većinu vrimena san provela pričajuć sa prijateljima iz bivšeg razreda kojih je bilo gomilu. Svi smo se izljubili, izgrlili, iščestitali… Nakon dugo vremena sam se konačno i pričestila nakon šta san se ujutro neplanirano ispovidila u sv. Dominika… I da, bila sam u shoppingu, al je na kraju ispalo više zamorno i iscrpljujuće nego ispunjujuće i uveseljavajuće… Uglavnom, cili Božić sam provela ispred tv-a dok je vani padala kiša, a izašla sam samo na misu… Love na mobitelu sam imala tek za odgovorit onima koji su meni čestitali i to jedva. Čestitala mi je eto ok brojka, valjda se drugi nalaze u istoj situaciji s lovom ka ja, al nije me uopće briga… Čestitalo mi je par ljudi iz razreda, par cura s kojima sam trenirala, par netematskih prijatelja, te par iznenađenja, a meni jako, jako važno je: a-man!!!
Taman kad san se vratila s polnoćke, stigla mi je njegova poruka, ništa posebno, samo je pisalo “Sretan Božić!”, al svejedno, to mi je puno značilo, nisan mogla virovat, nisan mislila da će mi čestitat, ipak neke stvari nikad neće bit iste između nas, previše toga je tu nakupljeno: gorčine, tužnih i povriđenih pogleda, nisan mislila da će mi više u životu poslat poruku, ne nakon šta mi se tako svaki put ispričava…
Oko 9ipo navečer mi je i zazvonija mobitel. Vidila san da me zove prijateljica koja već godinu i po igra u Sjevernoj RH. Samo mi je rekla da izlazim odma iz kuće. Brzo san skočila od kompjutera i izletila vanka… Ona je šetala pasa i rekla da je sasvim slučajno došetala do moje kuće, a živi na drugom kraju grada… Stajale smo uru vrimena isprid moje kuće i pričale… I naravno, dogovorile se za u sridu za svoj nescaffe od vanilije koji smo odlučile prošle godine da će bit tradicija… U istom kafiću, a ako Bog da, i s istim konobarom! :-)