Evo, kraj tjedna je bija predobar, u dva dana san imala sve skupa 7 sati, sve san odgovarala, većina je zaključena, tako da sam sad free as a bird. U četvrtak sam otišla do bankomata i ustanovila da su mi uplaćene tri stipendije i to u iznosu oko 850 kn… Eh, odma sam s ekipom otišla u Ghetto-a di je bila i većina razreda, tj. svi oni koji nisu imali sat… Nekolicinu sam u častila i baš smo se dobro zabavili. Pila sam pivo (Mrava, sorry, obećavam, ovo je bija zadnji put…) i super se zabavljala… Samo je bija jedan problem: cilo vrime san se zafrkavala sa ostatkon ekipe i svi su me cilo vrime zapitkivali jesan li ja pijana… Al dobro, ne zamjeram, moje ponašanje zadnjih dana je bilo užasno…
A petak? Dobro raspoloženje se nastavilo, od 6 sati ja sam imala 4 i od toga sve skupa uru vrimena bila u školi… Eh, Bog blagoslovija profe šta nas uvik puste… Uf, nema mi ničeg lipšeg od tog kad praktički nisan uopće u školi. Posli san otišla do grada malo razgledat po dućanima, al me uništija onaj glupi stav prodavačica prima curama bez šminke s rusacima na leđima… Eh, da su samo mogle znati koliko je love na mojoj Visi… Their loss… A popodne? Eh, sredila san sobu nakon 2 ipo miseca i to je trajalo cilo popodne… Užas kako je to izgledalo, čak se i meni počelo gadit, al sad sam malo zadovoljnija i samom sobom kad san to konačno sredila. A onda vjeronauk i kod prije gledala Cartoon Network, hehe…
SUBOTA::: E, to je dan za pamćenje… Igralo se školsko prvenstvo u rukometu… Moj Bože, konačno prilika da vratin svoje samopouzdanje na tom polju… A tog me bilo najviše i straj… Trenirala san rukomet sve do prije 4 miseca i nikad ništa nije toliko utjecalo na mene ko tih 7 godina koje su se često činile ko traćenje vrimena i nepotribno živciranje. Prošla sam sve, od zvijezde Dalmacije koju svi hvale, do 5. zamjene curama koje nemaju pojma o rukometu… I sad ta školska natjecanja koristim kao priliku da pokažem svima koliko vridin ka igrač… A najviše sebi, jer kad ti neko kaže da ne valjaš, onda te to totalno psihički dotuče, ma šta svi ostali govorili, dovoljno je samo da ti jedna osoba čije mišljenje najviše cijeniš (u ovom slučaju trenerica) to kaže… I sad se ubijam na utakmicama za školu, dajem sve od sebe, a andrenalin opet nabija iznutra… Jučer se igralo polufinale i to smo relativno lako dobile, ali finale… Prvo poluvrime smo gubile 5 razlike, a ono traje tek 15 minuta… A drugo… Dala sam sve od sebe, ubijala sam se, tim više šta je a-man triba doć jer su oni igrali iza nas… Svaki put kad bi dala gol ili dobro odigrala obranu, pogledala bi tamo di su bili njegovi… Ali njega nije bilo, a da je bija… eh, to bi mi puno značilo, možda bi se još i više trudila, iako je to čisto fizički nemoguće… Konstantno smo gubile, ali se nismo pridavale, mogu govorit samo za sebe i reć ću da sam se borila ko nikad u životu, čupala sam zadnje atome snage i danas osjećam posljedice: livi lakat cili spaljen o parket, a desni veličine jabuke te leđa koja ne mogu pomaknit ka ni desno rame i neprospavana noć od bolova… Al vridilo je, iako a-man nije bija, a to mi je tako ža, nadala sam se da će doć i vidit još jedno polje na kojem briljiram, ali vjerojatno je igra za klub… Dobile smo, osvojile smo zlatnu medalju koja mi užasno puno znači… A uslijedila su i priznanja od drugih za moju igru… Eh, da oni znaju šta je meni sve bilo u glavi i zašto me skoro nikako nisu mogle proć, zašto sam se ubijala na terenu, ali ja znan: taj glupi dišpet koji će me uvik tirat da iden dalje, da se dokazujen i da se ubijan na terenu makar izašla krvavih kolina i razbijene glave. Nakon ovoga svega gotovo poželin da se vratin rukometu, ali sigurno ne u staron klubu, to mi ponos ne bi dopustija, suviše su mi lako dopustili da odem, niko me nije ni pokušava zaustavit… Možda bi me čak to i moglo natirat da odem u neki drugi klub i da se iskažen i postignen nešto… Samo ne znan jesan li sposobna za nešto ogromno, a na ništa manje ne pristajen, nema šanse, ako idem do kraja, idem, stajanja na pola puta mi je dosta… Eh, evo sad sam se previše raspisala, al neka, bit će dovoljno za još koji tjedan kad ću vjerojatno past u blagdansku melankoliju ili čak i depresiju, pa se tad čujemo… I Mrava, aj, moga bi mi posvetit koji graffit, to bi me razveselilo i bilo sasvin lip blagdanski poklon :-)
|