Na putu za Rajski Grad

Znam da ste svi očekivali novi koliko-toliko zanimljivi post… Žao mi je, ali ništa od toga… Jedino vam želim reći da me neko vrime neće bit ovde, neću pisat… Ne znam koliko će to trajat, možda dva dana, dva tjedna ili dva miseca… Javit ću vam se svima kad se vratin, trenutno mi nije do pisanja ničega, ne mogu zadržat misli, stalno mi lete na jednu te istu osobu… Ne, nije rič o a-manu i ludoj zaljubljenosti… Rič je o mom prijatelju koji je poginija…
To je stvar koja me tako užasno pogodila, ima je 19 godina… Znan ga dvi godine, ali se nismo nešto puno viđali, ipak, svaki susret sa njin bija je nešto šta me beskrajno veselilo, ne znan zašto, al bija je takva osoba kojoj me užasno veselilo bit prijateljica i s kim me susret ispunjava radošću… I svaki put bi se nadala da ću ga ubrzo vidit, a tako i nakon šta san ga vidila prije dva tjedna… Nikad ga više neću vidit, nikad se više smijat njegovin bazama…
Užasno sam tužna, ali moja sestra misli (a ja sam sad sklona virovat da je tako, štoviše, sigurna sam) da kad neko umre, da bismo ustvari tribali bit sritni šta smo znali tu osobu, šta je bila dio našeg života, ulipšala ga i učinila nas boljim osobama, ka šta to čini i svaki pravi prijatelj i da je neko ispunija smisao život ako je dotaka ljude i utjeca pozitivno na njih… I uistinu, tako je, stvarno mi je drago šta san ga znala, šta mi je bija prijatelj… Nikad ga neću zaboravit, nikad neće ni umrit jer živi u meni, u mom srcu, u mojim mislima, on je dio mene… Znam da zvuči ka neki klišej, ali tako je… Plačem cilu večer, plačen i sad, jer, njega više nikad neću srest, ali sam i mirna jer znan da je on sad tamo negdi, nije ni važno jel postoji život posli smrti, njega jednostavno nema više, ali opet, tu je…

Prijatelju, puno si mi značija… I uvik ćeš mi puno značit… Tvoj život je ispunija smisao… Ostavija je trag… U meni…. A vjerojatno i u svima ostalima koji su te pznavali i bolje od mene... Trag koji će uvik bit tu… Koji će živit… Ti ćeš živit…
I skužaj šta neću doć na sprovod, to ipak ne mogu, to bi me ipak razorilo na neki način, ne mogu to učinit, ja tebe nikad neću pokopat, za mene si živ, a to tebi ionako nije važno, a ne želin doć čisto iz dužnosti, ti mi to nikad nisi bija, daleko od toga… Uvik ću te volit, prijatelju… Zauvik si tu...