Ovak pokenjana nisam bila valjda još od pelena. Srećom ne ljuckim nego papagajskim drekecom al ono na najjače. Ukenjala se jadna od straha pa kak nema niko bliži, našla mene:

Sve nešto ajd fino s tom papigicom, jer ono jadna - ona je beba pa ispala iz gnezda i to tak, Seka budi nježna; a moja papigica nori, grize, ne sudjeluje ni da bi. Niš ne pomaže, osim kaj je junior dobil kroz rešetke pusu u nos i sad bumo to pričali idućih 10 godina, tj. dok ja ne geknem?

Kak mi to nije prva papiga u životu odlučila sam primijeniti vlastite metode. Dost je bilo 4 mjeseca oćeš-nećeš. Moraš! Nisam uspjela od prve, prošli vikend, ali se sjećam kaj je pisalo u Chathamu u Kentu na prvom rol-drek-papiru* koji sam ikad – prvi! pradavno!!! - vidjela i koji je kao toaletpapir bil sasvim neupotrebljiv. Prvo sam mislila kak je to neka zajebancija jer je u nizu bilo puno slika pa sam si ih spremila za Zagreb,da niko ne vidi, bila sam dete. Mama je doma to skužila i zabranila da to držim na zidu jer kao svecka žena misla je da svi kužiju da je to drekpapir. Drek su kužili da je to drekpapir, a baš je bilo fora. A u Zagrebu se još u to vreme nudil na tojiletu papir na listiće, da ne govorim da i u boljim kućama - komadi Vjesnika u srijedu ili, u radničkim obiteljima komadi Večernjaka. Jutarnjeg, s kojim bih ja rado obrisala puno toga, još nije bilo a vele nije ni zdravo brisat rit z novinama, slova ti ostaneju pa bi neko možda... No dobro.

Alzo, taj *papir u roli u Chathamu: bil je tvrđi od onog papira za pečenje, ovak je to zgledalo: Dete sedi na kahlici, viš po faci da tiska ono na najjače, ko naš Tisak (koji ne znam kaj bu još stisnul u te nove trafike, navodno imaju smrznutu ribu!!!) i vidiš nezadovoljan rezultatom. A ispod je pisalo: If at first you do not succeed, try, try again!

Fascinantno.

Tak sam ja uzela još jedan slobodan vikend (sve samo da ne moram brisati prašinu) i naučila papigu da joj je moj prst grijalica za noge (zgrebana sam do krvi a imam i par papagajskih ugriza) da ju kažiprst nosi u toplije krajeve (pretjerali smo s tuširanjem i bila je u šoku tolko da sam ju grijala ispod pidžamske kragne i toplo puhala u nju, ja sam naime jedna topla duša) i češkala ju i skoro mi je (po drugi put danas) zgoril ručak al niš, eto, nakon sat i pol tepanja i cmoljenja papiga se konačno odlučila stepsti perje, malo se počešljala, provjerila kaj namjeravam s jednim perom kaj joj je ispalo, i tak suha lepo odletela na ormar.

Sad se pitam kaj sam zapravo postigla. Ko s ljudima, muku ti ježovu: Isplače ti se na ramenu, vrati svoje samouvjerenje, moral, napuni baterije, po mogućnosti i opljačka (na posel idem do tramvaja oko dviju zgrada jer me fort neko nekaj žica), pokenja tvoju osobnost di god i kome god stigne - alzo uzmu ljudi dio tebe i odlete. Neki baš i odlete avionom, točno. I sad se ja čudim papigi. Koja bu se sad dodatno iskenjala na ormaru, a ne po mojoj duši – pidžama je operiva a duša ostaje u ožiljcima.
I ptica bu se vratila u gajbu - jer kaj – tam je hrana koju sam joj JA kupila. A sutra kad se vratim s posla bu sretna kaj me vidi… ......

Oznake: ptica