Kad smo se rodili brat pa posle ja, prije nekih cca 200 godina, bil je red i običaj da decu rađa mama. I doji, da prostiš, ono, cica i to. To je prosto, mislim dojit dete pa još na vlastitu cicu. Odurno, ke ne? Al moja mama je tak radila, ne znam, gradska žena, čudno malo.
Tak da su negdi čak i zapisali da nas je rodila mama. Onda se taj certifikat zval Izvod iz matične knjige rođenih. Je.
A kad smo zrasli onda nam je naše rođenje morala prepričavat 100 puta tjedno, jer, zna se, sve je nastalo zbog svakog deteta. Pa kak brat nije htel cicati pa je stara skor riknula kad se to sve upalilo, važno da se on rodil na Božić, frajer. A ceste zaleđene, '47, a doktor neće doći, i njemu ceste zaleđene, stara kuri, puca toplomjer. To su bila vremena za biti majka, a ne danas, neko ti znese genecki tvoje dete, pa se bezbolno porodi i hop – flašu v gubec i piči, odma u vrtić, s 3 meseca! A do tri mjeseca ga je čuvala baka, jasno, mlada majka koja je klinca preuzela, umorna.
I da, mama dojila nas dugo, po 9 mjeseci, kak je pričala, mislim svakog ponaosob i u vrijeme kad smo bili bebe. Pa je pričala, kak je, a da bi imala mleka, jela rižu na mleku i zaokružila se kaj bumbar. Čudni neki običaji, da je popila pivo, kak se danas dela, em spavala bi kaj duga em nas ne bi morala dojiti, ko bi ju uspavanu zbudil. I opće to s pivom, no dobro. Možda s limunovim pivom (ne mislim to ni probat, kaj nije jednostavnije zet limunadu s Radenskom i šiknut nutra brlju?).
Dakle to riža na mleku. Ustvari s rižom još ratujem. Mleko volim, i jogurte i smrdljive sireve i mazne sireve, one kaj se mažeju na kruh jelte. I sirove sirove i sir Zdenka s ludarama (piše šampinjoni al ja nisam lakovjerna) i ono kiselo e da, kefir, koji je nekad bil čist drugog okusa, al dobro. E. Taman sam se htela pomiriti s rižom, kad – odem na Dolac i jednu opasno antipatičnu babu od oko 35 godina (baba se može biti i s 19 ak si opasno antipatičan) pitam da kakvu to rižu prodaje – piše vitaminizirana riža. Ona zareži da je to tak kak piše, riža s dodatkom vitamina. Ja dodatno pitam, ona dodatno zareži, je al sad je pokazala očnjake, reko niš, pa-pa draga, ajmo ćerce kod onog kaj puno priča, ova je opasna, užas.
Rekel bi Božo Konj zvani Božo Suncokret – tak je antipatična da joj ne bi dal ni da mi popuši.
Cigaretu, naravno, Božo je nepušač i pušenje cigareta je po njemu strašan greh po zdravlje, navek špota te kaj dimiju.
Alzo, na štandu – do, lik prodaje iste šeme. Postavim isto pitanje, veli čovek to vam je već skuhana riža, pa su joj dodali vitamine i onda je opet posušena. Al vidim nešto se nije potrgal da mi ju proda (nesme, već me pozna ko stalnu kupicu). E, tak. Upomoć – vičem ja, ništa od te riže nego, gospon, imate vi tu kakve smeđe riže? Ima čovek, ima i visoke cijene, sve ima bratesestro, al sve mi je objasnil, ima i crnu rižu. Kćer mi se skor zbluvala, veli pa kei si ti normalna, kuiš, to zgleda kei da je ono u žitu ono crna – nešto, gljivice, raž, kukolj, crna smrt, crna uš, crna pljesan, trulež!.. Reko gospon dajte mi samo 10 deka to tak da ja probam da ne potrujem decu. I tak se već dugo pokušavam ubit al mi nede. Pištolj zaštekal, tablete nisu djelovale, a bacat se s prvog kata neću, samo bum noge potrgala kakve sam sreće.
Čovek ima smisla za humor ko bager, ali i dalje ni prestal pričati i reklamirati sve proizvode domaće (kao ja ne vidim da i orahe uvozimo iz Argentine, dalje ih valjda nije bilo), tak dakle, tak da niko ni bluval, pokušavaš ga pratiti kolko može lagati a istaknul deklaraciju. Kćer gleda mene, ja gledam deklaraciju, gospon gleda mene, pa ja gledam njega pa opet kćer pa deklaraciju i pitam zakaj laže, ma veli ne lažem, to samo ta šihta došla iz Argentine. Aha.
O majko moja, o blago meni.
Kupim crnu rižu za samoubojstvo dakle, i pol kile lanenog sjemena.
I svako jutro krkam laneno sjeme i čašu mleka. Samo mleko, čašu ne.
I tak i jutros.
I osjetim da sam sa mlekom i lanom u usta metnula dlaketinu, opet oću bluvat, al žal mi mleka. Pa sve mislim ajde, da ne bluvam, zvadim z gupca i pogledam dlaku, nije domaća! A nema ni deklaracije! A ni ni od nas, sin obrijal glavu, kćer ima dugu kosu (konačno, do sad je i ona brijala bulju i htela si ugraditi kost u kljuku, ono ko u Alanu Fordu – Skok u prazno), moja nije, ne odgovara boja, e, dakle dlaka došla s nečim. A propos dlakih: Stara je bratu ceketala da je sitničav i fort da traži dlaku u jajetu, sve dok on nije zbiljam našel dlaku u jajima kaj mu je spremila za doručak. Ne znam kaj je posle tražil. Žohare nikad nismo imali.
Dakle tako mlatim po mlekecu i lanenom sjemenu, uredno, to s dlakama (još mi nije svejedno u želucu). I gledam RTL jučer. Mislim RTL danas, ali je ovo bila repriza.
Pa pričaju o Kinezima. I o kravama. I o GMO mleku. Krave koje proizvode mleko ljucko. Ko majke koje su nekad rađale decu. Dakle: Gledam krave. Na televiziji. Onda jednu kravu metneju u gro-plan, lepa kravica, ima rinčicu onu na uheku za prepoznat ju ak se zgubi onak skup z lancima zvezana u štali i tak. Maše krava, crno-bela, a TV u boji, maše krava s uhima i ko da gleda mene iz televizora. A ovaj stalno priča kak proizvodi mleko ko ljucko i tak.
A ja, usprkost dlaki viknem: MAMA!?!?!?!?!!
Mlijeko kao proizvod mlečnih žlezdih
10 lipanj 2011komentiraj (5) * ispiši * #