Ja se popeh nabrh vrda.
I palu zalulim.
Pa sve slušam kako klepe rodeću,
kako kreke žabeću,
pa sve mislim – ki' će biše.

To nas je naučil Žika na telefonskoj centrali pradavnih dana u jednoj zagrebačkoj tvornici. Žika, nikad mi nije bilo jasno zakaj ni bil Joža, jer mu je ime bilo Josip i fakat je bil zagrebčanec, zagorec, nema veze al naše gore list, e, je, stvarno je bil genijalac. Samo je bilo pretužno kaj mu je mama bila još veća genijalka pa je da bi održala vezu s njegovim očuhom, dozvolila da joj sin izgubi vid. Prestrašno. Trebal je nakon operacije očiju biti neko vrijeme u mraku odnosno zamračenom prostoru, a stara ga šikne prastaroj baki na selo.
Nema to, vid se nemre nadomjestiti, kao ni što san nema zamjene. Naravno da je Žika rastural sve glazbene instrumente, ma sve do češlja, snalazio se masi situacija gdi bi mi dobrovideći zgubili pamet, da ne velim kak je, mada smo znali da pati, on – nas – tješio i popravljal, kolko je mogel, naše greške. Kolko put je lagal da nisam kod njega (direktor je zahtijevao da budem uvijek u sobi, ni na zahod nisam smela, jebate sad kad ovo pišem, mene je fort neko gnječil, to je moje poslanje na ovoj jebenoj Zemlji).
A kom god je bio loš trenutak, svi smo njemu išli i pričali. Ili ko je htel čuti koju suvislu, pa nasmijati se i tak. Sve je razmel, bio je van pameti diskretan, znal je kaj je život. Mislim danas – možda su naša imbecilna pitanja ponekad značila da nam nije stalno na umu to da je on slijep. Naime, jednom ga je Branka napala s opisom nečega, neke slike iz glave, ne znam više šta, i veli, a znaš trava tak friška zelena, ono, veselil bi se da si krava kak je bila lepa trava – i opali – joooj, Žika, sori, ja ti govorim o bojama. A on njoj: Nema veze Branka, znam ja nažalost da je trava zelena, i da je nebo plavo, i more...

Pa mu ja dođem sva hepi u ponedjeljak s najvećom džezvom na svetu i vičem boook, oš i ti kavu, napali oni diverzanti kod diše, mogla sam još sinoć doći kavu kuhat! - nisam ni kaput skinula. Kak je fino kod tebe, mir, tam ih u sobi već 574 (to je dugo bil simbol za – puuuuno) sedi i bla bla. Nego (čekam da voda zakipi) si gledal sinoć film, joj, jelda je bil dobar, e a najbolje mi je – tu se prekinem, joj, Žika, oprosti.

Malokad sam se tak posrano osjećala. Da su me drugi zajebali, jesu, al baš da ja tak provalim...

A moj Žika ko da me čekal: E, čovek mi ispriča film od – do, kak ga ja nikad (vidi se i po stilu pisanja, ke ne?) ne bih ispričala, čovječe, nisam znala kak da si vlovim lajavu jezičinu, potegnem i okrenem se naopački ko futrola za kišobran.
Pa na rastanku vičem, boook, vidimo se sutra. E jebešga.

Pa feleri koji se nisu (et d tajm) pričali svakom: pričam Žiki kak nisam navikla na radne subote i kak sam se prošlu subotu ustala, obukla i nemrem naći sivi pepita šos, a baš sam njega htela za posel obleči (morala sam ipak nekak malo bolje biti oblečena, nije bitno) i nemrem naći sivi pepita šos i naljutim se, sedim na krevetu u 5.15 ujutro (radili smo od 6 ćuki), nalaktim se na vlastito koljeno, zgledam ko Mislilac - i onda skužim da mi šos ne treba. Ne da bum išla bez šosa nego nem opće išla, subota je neradna.

Veli Žika: čuj ja sam ti tak jednu neradnu subotu došel na posel. Joj reko, nisi valjda. On se smije. Veli – jesam. Pa kak. A kak, veli, pa pješice (stanoval je blizu). I dođem ja i na portu i pospikam si s Jarom. (ne Jar za ribanje nego Jaroslav) - Ma daj Žika, zezaš. Pa kaj ti ni bilo neugodnjak. - Ne, kaj bi, normalno da mi je bilo, al sam zmuljal da sam nekaj zaboravil pa sam otišel tu gore na centralu, popušil jednu i otišel doma.

Aha, reko, sad me bar nebuš izdal. Nebum veli, opet se smije, jer bum te ucjenjival. Tak se srdačno smijal onak visoki i suhi, sav se tresel, a bil je to tak srdačni smeh, zarazan.

Znaš Seka, ti si jedna stvarno lepa cura. (OPS???!!!)

Šutim, kaj bum na takav komentar nekog tko ne vidi. Kuži on veli – Gle zgrabil sam te (zagrlio me i rekel da jedino mene na svetu voli i da bu me odma oženil, da kaj ja delam s Vladekom iz Montaže) i bez šlatanja, skužil je visinu, broj cicnhaltera i to. Pa je Nadu pital za boju mojih očiju, i tako kaj već treba da stvori predodžbu. Ne samo o meni. To tak ide, valjda. Da taj progleda, skužil bi tko je tko, naravno morali bismo šutiti, taj je osminke šapta prepoznaval. Uh to bi teže išlo, šutiti.
A da ne velim da je bil pribježište sviju nas kad smo bili žalosni, zvređani i potrgani. Ak nije bila gužva s pozivima, pa su mu ruke bile zauzete s onim čavlima kaj je pritiskal, e, centrala iz snova, samo bi pružil ruku dlanom prema gore i ti si svoju ruku, rukicu, šapu, ručerdaru, kaj si već imal, stavil u njegov dlan i sve pet. On te tak tješil a ti si lajal, a pozive bi samo preusjmeraval. I držite se više ne znaš ko koga za ruku, a ti se jadaš. Ha? Pa si ti misli.

Vrlo rijetko je tražio pomoć, a kad je, obično smo bili sami u njegovoj izbi (telefonska centrala, pa 2 x 1,5m, ja sam tam kuhala kavu diši i žgadiji). Naime, Žika je skupljal LP ploče, pa si je na kartonu na Brajevom pismu napisal naziv pjesme i autora, i zaklamal ga u vuglec: i trebalo mu je reći koje je lice ploče, a koje – a kaj, koje nije lice ploče, naličje, koje je naličje odnosno druga strana!!!, treća!!! mislim i ja ga kekim sad. I dobro, i onda je to bila tak velka pomoć u pizdu materinu, pa kad je kupoval ne jednom su mu uvalili još nekaj, on kupi i skuži da to ima doma. Pa mi šenka. Onda ja pozorno slušam kaj iduće namjerava kupiti pa mu kupim. Pa se on ljuti. Reko i sebi sam kupila pa usput i tebi, ne cekeći. Osim toga, TADA lova nije bila problem. Bili smo neka srednja klasa i jednu ploču ja fakat nisam osjetila na budžetu, mada sam točno pol plaće davala mami.

Ljutila sam se na Žiku kaj neće jesti (nosili su mu klopu iz kantine). Bila sam premlada da shvatim da (i) oči jedu. A ono kaj su skuhale babe, nekad ni cucak ne bi pojel.

Prošlo je puno godina i tak, prizivaš sjećanja i - šipak, nemrem doći do onih koji su mi stvarno bili bliski, rat nas sve razbuco. Ma rat. Prvo je sve razbuco moj bivši. Kako je Jadran TMN imao odmaralište u Lošinju, bilo mi je strogo zabranjeno ići Pišti u mesnicu po meso jer je odmaralište bilo blizu pa da nekog poznatog ne sretnem, s detetom od 9 mjeseci u kolicima mogla bi se i prasnuti tam na rivi, ni to za zezanciju.

Eto kaj meni ide po glavi u pol šest u subotu mamu joj jebem! Dok svi normalni spavaju. Žabe mi idu po glavi, i vježbe govora za buduće glumce, tak nam je Žika rekel za onu ober pjesmicu.

Onda kad bum htela popodne malo odčoriti, deca buju vikala – evo, evo, evooooo, pak ide crkati.
A ja više ne šljivim taj dio, velim – idem, kaj mi možete, a i vi bute tihi i nebute urlali (moš si mislit, noćas me točno u ponoć zbudila jer se zderala na brata – DAJ SE STIIIIIIIIIIIIIIŠAAAAAAAAAJ!!!!!!!!)

Da, zderala se. Doma. Nije u Turskoj. Ostala u ovoj prejadnoj zemlji Hrvatistanu, razočarala pola Türkiye, malo bolje upoznala našu administraciju (kolaps, kataklizma, zbiljski očaj i pustoš u grudima)...

Mada je u iskrenom jadu i s osjećajem gubitka i nemoći jučer rekla (malo glasnije, he, he): JEBOMEBOG, KAD DIPLOMIRAM IDEM U JAPAN (ma učimo mi i japanski) I SADILA BUM RIŽU, U TIŠINI, BEZ HRVACKE PAPIROLOGIJE, PUN KURAC MI JE OVE DRŽAVE!

Ja inače jako ne voli liža, voli samo smedja liža. A za Žiku se vidiš baš ne sjećam jel volil rižu!