Veliju da prva vijest ublažuje drugu. Prema tome krenimo prvo s dobrom viješću, da ju ne ukekimo lošom:

Živimo u Trnskom. Ne živimo u neboderu na Trgu bana Josipa Jelačića, a što sam osobno uvijek želila jer je moja stara pričala da kad su ga gradili da je bilo arhitektonsko, arhiepijsko, armatursko, arhitecko i opće čudo A-1, i svi su se čudili ko pura dreku. Smrznutom. To bi rekel Backo, i ja ne znam zakaj smrznutom, ali to valjda tak ide.

U Trnskom imamo igrališta za djecu. Na primjer, između onih 4 nebodera najbliže pokojnoj Nami, je bila jedna cela njihalka! Pa sad, svaki neboder 12 katova, puta 4 stana je 48 stanova, puta 4 nebodera, nek je u tome u prosjeku 4 člana obitelji, vrlo je mala mogućnost da bi za tu njihalku bilo zainteresirano više od jednog djeteta. Onda su nakon 45 godina dodali nekakvu penjalicu za klince, visoku jedno tak 70 centimetara i onda je Katarina iz 17-ice opala s te penjalice i razbila koljeno i tak je urlala da su odma otišli u 17-icu doma, a kasnije, posle rata, su se vratili ubosnu, u Sarajevo ljubavi moja i nikad to nisam prežalila. Ne koljeno, nego kaj je otišla jer to je do sada bilo jedino hvalevrijedno i do boga iskreno prijateljstvo moje kćeri s nekim, a ona je opet bila premala da se javi iz Sarajeva, a i daljina razdvaja. I tako.

Neboder na Trgu bana Josipa Jelačića je hrpa dreka i nemaju ni tu jednu njihalku. Pipi (moja prijateljica) stanuje tam i veli: Pipi (ja u njenoj verziji), sve je to divno i krasno, ali prvo nemam di parkati, a drugo, gdi da furam decu u šetnju. Na Zrinjac među kenje od cuckih? Pa su deca bila prisiljena narasti i sad studiraju, samo zato da ne žele njihalke i ine sadržaje parka, a nema je li, samo klupe di se žvaliju i pipkaju neki.

Kaj se tiče konja, mi imamo konja kog su u Park mladenaca vratili na krivo mjesto što je neko odlično primijetio i adekvatno analitički i energično iskomentiral bijelim sprejom mladencu po guzi, kolko mi se čini. A i oni na Trgu bana Jože Jelačića isto imaju konja. Al mi imamo jahačicu i fakina, a oni samo nekog ušminkanog lika kaj se razmahal s malo duljom čakijom.

Naša 17-ica je kad se Trnsko još gradilo, nemreš bilivit da ne velim glauben, imalo poštu! Isto u 17-ici, samo opanački. Mislim ne tam di ljudi idu doma da bi prali prozore i pospremali ko baka od Maje (iz mene govori čisti jal, ja baku Anu obožavam i ljubomorna sam na njene prozore), niti da bi se svadili i opće živjeli ko normalni ljudi, nego poštu imali ljudi s druge strane zgrade, a glavna poštarica puna zlata i dragog kamenja je bila Milkova mama. Moja ju mama nije volila jer je jedamput vidla kak ona neku neštambiljanu marku odljepljuje s jednog pisma i lepi na drugo i tak nekaj, a kaj ja normalno sad delam i kad mi piše Villim, Willy ili Anna-Liese, uvijek neštambiljane marke s pisma šaljemo natrag. Ali onda kad je to moja stara vidla bili smo siromašni ali s nadom i perspektivom. Sad živimo ko lovci. Koristi kaj vloviš. Pa markicu, markicu. Za Eur je neš malo teže, da Eur, Kunu!

E viš, Trnsko po nekim autorima ima 12.000 (TV HRT HTV 1), a po nekima 10.000 stanovnika (Biba Jagoda). Pa kaj nismo zaslužili poštu? Jesmo. Moja Pipi iz nebodera na Trgu bana Josipa Jelačića ima poštu u Jurišićevoj ili ak se oće prošetati, ode na vuglec od Varšavske. Ne da kaj zaradi na vuglecu, neg je tam pošta i tak, da plati račune. A kad ja dobim bre/poruku, a poštar Potkova me ne nađe doma i ostavi mi ceduljku, onda se fizički pripremam tri dana za putešestvije u Superandriju. Još obavezatno nazovem poštu da čujem koji zadnji dan mogu doći, da ne bi dan prije. Ak me aždaja (ćerce) neće pratiti, a uglavnom hoće jer joj platim kavu Kod džezve, pazim da je to doba kad bi Kod džezve (=slastičarna, tam di svi idemo, ali “Trnsko” se kafić/birtije fakat više nesme zvati, nije fora, i onu kod dućana već dugo zovemo Trula jetra!) dakle, pazim da bi tam mogel biti Rus, Bobo i Ivana, Meliha ili tako. Davora, Vesnu i ostale ne računam, na njima visi grozd ljudi i nedostupni su.

To bi bila prva vijest, ne znam kak zvuči kao dobra vijest, ali:

Još bolja vijest: (ispred “Još” bi trebal pisati broj 2 al me tabulator za-vlači, pa nema, pa molim da si to /evo viš lapana, krepil jedan!/ čitatorij sam zamisli. Ne znam kaj je lapan ali fenomenalno zvuči, baš je jako dobro, a kad saznam bum objavila.

Došli moji kumovi, tj. kumovi mog sina u Zagreb, prošetali Botaničkim vrtom, Trgom bana Josipa Jelačića i došli u Trnsko i rekli da kak je Zagreb čisto hipš taun (oni flamanci pa brljavimo na engleskom i njemačkom i tak) i da je izuzetno zelen, što su proputovavši Europu, uzduž i poprek čist rijetko videli i da bu se Willy iz Brukselesa javil, to sam već negdi napisala, Banditiću. Znal je kaj govori, to je bilo dost prije izbora, ali mu je sa puno žara objašnjeno značenje i Bundek (i tam smo ih vodili) i Bandek, ali njemu se fakat najviše dopalo - Banditić, i da, veli da bu mu se javil, jer buju onda razgovarali na nivou. Brukseles je ipak Brukseles i mnogo tog nam se tam kroji, tak pričaju na TV HRT RHTVRTV 1, a Banditić je Banditić. Osim toga buju na istom nivoju jer se ni Willy ni Milan nisu potrudili zrasti bar metar 80 da zgledaju muški opako a kaj ne znam čemu služi, jelte.

Sve u svemu, Trnsko opet pozitivno!

Sad idem na posel, debelo kasnim, i to pičim na Trg bana Josipa Jelačića, gdi stalno prolaziju trambaji, simtetamte a krećem iz našeg dragog Trnskog, ne računam nikako na 14-icu u onom smjeru prema Trgu bana Josipa Jelačića, nego kaj piči prema Zapruđu, uđeš ak možeš, mi stanovnici jednog drugog grada već smo se priviknuli. Kad se vratim s mora priložit ću jedan slajd koji bu neko moral montirati, s prizorom tete Tončike koja se kesi od uha do uha, a iza nje se gradi, ideš buraz, Avenija Dubrovnik, tada još valjda Aleja Borisa Kidriča, ko će ga znat. Radni elan mi je mutan oko želuca, možda mi u tramvaju i pozli. (nema šanse, lažem ko /kineska, Liliiiii?/ svinja, dok tramvaj dođe, ja bum zaboravila svrhu izlaska iz ove očajno neuredne sobe!) Mojoj zlobi nema k rajaaaa, odo ja s pubertetlijom u Mišavolj (Omišalj) na 8 dana, prek sindikata, a kad se vratim, buraz, pa kad malu steram u Tursku, malog tati, a ja brate uzmem noćni vlak i odem u Split da mi bobamorska plati kavu, a Skroz da se izbezumi kad naručim dupli švepsssssss, život je lijep! Ak do tad preživim. Popijem piće u Spalatu i pičim natrag isti dan, ko nekad kad smo išli u Ljubljanu na kavu! Tempi passati, mai ritornati.

P.S. Zbrisala sam s posla. I nisam išla na svečanu primopredaju svjedodžbe, kaj mi je silno žal, ali su aždaji vadili umnjake gor i dol desno i razvalili vilicu, veli da su kosti držali, svaki s jedne strane, a baba štemala, da joj iskopaju umnjak, pa sam se splašila da na povratku doma ne padne negdi na tračnice i da se prek nje ne prevrne koji tramvaj, a to - to umnjak tak duboki korijen u glavi ima samo kod genijalcih. Mojoj generaciji su umnjake vadili ambulantno i posle su me Ivek i Zdravko još furali na večeru kod Debelog Martina pa sam malo žvakala večeru, malo pljuckala krv u rupček i nit je smetalno njima, nit meni (o blažena glupa mladosti), još mi je Ivek rekel nek to gutam, da bum imala dobru krvnu sliku ovak uvijek rasna baba. Srela sam ga nekidan, došel u Trnsko posetiti Zdravka na broju 21, nakon 30 godina, gad izgleda bolje neg onda, i još ima svoje zube. Nisam pitala za umnjake. Al u Trnskom ti je sve moguće! (osim pošte, banke, kemijske čistionice, poštenog šnajdera i mojih čistih prozora).