Ni virtualni prijatelji nisu što su nekad bili. Tehnika uznapredovala do stadija da se srećemo uživo. Nazvala me jedna krasna blogerica, kak svima dijelimo nadimke (zver i ja) tak je ona dobila nadimak na nadimak i nek bu ovdje Pink/i; i veli čuj, može u tolko i tolko kod ćuke na Trgu. Najgoreg dana u tjednu. Ma kak ne, mislim si, očajno, ponedjeljak, ali kak sam beskarakterna a žena sutra putuje nemam nekog izbora, može. Reko draga, vidi se da živiš vani, to su prošla vremena, to pod ćukom. Sad se nalazimo konju pod repom s obveznom već ofucanom opaskom da paziš da te konj ne pokaka.

Stigla sam taman kad je govorila u mob: Seke još nema, ali ćemo doći čim... joooj, evo je! Nisam mogla fulati, sve kroz njene i svoje naočale, znale smo, jedna za drugu, to je ona!

Nije da se jako volim (što drži vodu da uspoređivati znači ne voliti) ali kad vidim kako živi žena sa standardom, mjerilima, svjecka žena, neopterećena, nenašminkana (osim kaj joj nije šminka potrebna, kaj je ljeto, ovoj faci se i nema kaj dodati ni oduzeti), po ko zna koji put sam pomislila – kaj je meni trebalo ovo kaj sad živim. Ali dobro, to je sad tak, nek su mi ovo dvoje djece koji su mi centar mog uskog svijeta, živi i zdravi. A žena je istinski vrijedna susreta, osim kaj mi je dala dodatno misliti (po ovoj vrućini!). Susret je bio prekratak da slušam o tome kako je u bijelome svijetu pa sam trljekala, doduše i sama me pitala, uglavnom ono kaj je već pročitala na blogu i dodala sam neke stvari, a kaj još uvijek nisam ni sama izbacila. Sve su kužili i ona i tip-top prijatelj s kojim smo se našle, nisam dala riječ da neću baratati imenima, ali sam upravo tak odlučila. Genijalno je kaj oni sad ne da spavaju nego su u nesvesti od svijesti, a meni je 5.10 ujutro i vrijeme za ustajanje. To je jugoslavenski običaj odonda kad se radilo od 6 pa se ustajalo zimi u 4.30. Ajme, to sam jednom provalila, kaj provalila, istina je, jednoj trulo bogatoj ženi u Birminghamu (aha, i ja sam nekad pomakla rit iz Zagreba), a ona je pogledala moju mamu i rekla: Jesenti, ja si to nemrem zamisliti. Niš prije 9 sati, ni seks! Pošto za riječ seks ima i drugi izraz u hrvackom jeziku, rekla bih da je ovo ustajanje u pol pet bilo jebanje u zdrav mozak. Tada mi je mozak još bio zdrav jer nisam bila udata za onog Bika. A dizati se u pol pet zjutra, značilo je morati biti u 6 na radnom mjestu, nasmiješena, jelte, i dočekati ergelu direktora s gotovom kavom i sokovima (nekim aromatičnim i dvostruko prevelim, za cikulaciju, ne?) jako nasmiješena i vedra, po mogućnosti s novim vicem. Možda je to onaj dio koji je falio jučer kad sam spomenula da sam jutarnji tip. Život te primora!

I tak smo proveli jedno vrijeme koje se trebalo mjeriti minutama pa se malo rasteglo, nisam davala značenje, zanimljivo, tome kaj bum zakasnila na idući sastanak, ovo se ne propušta nikako, ko zna kad će i hoće li opet Pinki i frend, a u Zagrebu koji ja živim, opet bu ponedjeljak. E, niko od trojke ćuku nije imal na ruci (svjecki ljudi, kaj ne, kaj će nam ćuka kad svud piše kolko je već kasno za sve - rekla bi moja optimistična prijateljica, ne znam zakaj ju novije izbjegavam). I, je li, Pinki vadi poklone iz bijelog svijeta, e viš kaj je razlika: Original pakung, ali nema licemjernog šarenog papira s mašlekom ober, nepotrebnih dodataka kojih se užasavam, svijet je jednostavan, a kod nas još vredi ono – lice picu prodaje, mašlek i papir su dodatni trošak i izgubljeno vreme za zamatanje se i tak hitaju na kraju i sam te nerviraju da ih otkloniš da viš kaj je nutra! Dakle, Pinki mi pruža i veli kao - nešto onako za žene, pa ti vidi, iznenađena zahvaljujem (Sanja, o ovome bumo razgovarale na poslu, lepo sam naručila tvoje rukotvorine a nisi mi donesla, a ja sam znala da bu me Svjecka Pinki izvukla kad tad i odnekud, i došla sam praznih ruku, nisam joj mogla uvaliti kiki bombone, to takva žena sigurno ne jede!). Naravno da znamo da kozmetika ide potomici (ženskom potomku, da ne bi bilo rijeci ponornici, tak nekak zvuči), pa privjesak za ključeve, predstavlja rijetku svjecku zvijer, super. Tak sam zaslinila nad tim da je gospon frend bez teksta pridružil svoj poklon k ovome, viš, sad ne znam: iz sažaljenja kaj se veselim zverima u obliku privjeska, da ne napravim ljubomornu halapljivu scenu ili od užasa kaj se neko može veseliti zveri koja ne bu ni rasla ni jela, uopće, mislim da se čovek sažalil. Kaj sam ja zlouporabila taj čas.

Vrhunac je bilo kaj smo dobili ko šećer na kraju, ma kaj on, on se snašel, stari fakin. Za neupućene, to je jedan od onih kaj možeš tri ćuke sediti s njim i ne pričati a tišina nije neugodna, to je moj dojam, pretpostavljam da buš ovo čital, i ja sam taj dojam stekla zahvaljujući Tebi, fala ti - osim kaj bi tišinu prekidalo stalno pozdravljanje otprilke svakog 10-og prolaznika u Bogovićevoj, što govori – znamo, ono, ne...? A čuj, neko pozna raju u Bogovićevoj, neko sedne Kod džezve (u Trnskom) i isto tak pozna raju od pijancih pred bivšom Namom do suseda s broja 1, naime čudno naselje sa zmešanim brojevima ipak počinje brojem jedan.

Viš Pinki zakaj sad ne zaboravljam kaj sam počela pričati. Zato kaj sad pišem šalabahter pa se podsetim kaj sam zapravo htela reći. DakleM, uz opasku da volim male stvari (ostavljam svima mašti na volju ali ja stvarno volim male stvari) ovaj put to je nešto kao privjesak koji je Pinki rekla da moš obesiti na torbu, kao, nosi srećicu (ne pada mi na pamet to staviti na torbu pa da mi neko drpi u tramvaju, vidi se da žena ne živi u Zagrebu), niti na staroj Nokiji s tumorima (=kič plastičnim srčekima, a propos, jedno je jučer otpalo, možda prati Pinkicu na Malticu). Pitala sam ju koji bi, nazovimo to privjeskom, ona izabrala (mutež: htela sam videt kaj bu rekla, a već sam ga imala na oku) i onda još kao evo mi i drugi, cvala sam kaj rožica bez rogova, reko', bu se moja zver doma oduševila, ona voli tak ručne radove, egzotične. Kak sam doma došla tek u pol 10, našljokana kave i jedva dišući od cigareta (sreća da me fort neko žica pa nemrem reći da sam maznula celu škatulju cigareta) buru oduševljenja je izazval privjesak za ključeve, mali koala (koji navodno još uvijek ne pije vodu) ali privjesak “drži vodu”, ak me razmeš kaj ti oču reći.

Pubertetlija se oduševil Brankinim pekmezom od jagoda (to sam dobila ujutro, jučer je bilo Vrijeme darivanja – za ljubitelje Alana Forda). Pekmez od jagoda je inače bil predviđen kao pripomoć večerama - za ljetovanje preko Sindikata u Mišavolju (Omišlju, Mišavolj je verzija dok je sinek još uzgajal dis- nešto, dispričliju, tak nekaj). Al nema greške. Nisi celi dan doma, onda se pojaviš s nabreklom poštanskom torbom (tak ju zovemo zbog remena, praktična je dok cukam hranu s Dolca) i par šuštećih šarenih veeelikih vrećih, skočiju na tebe kaj buhe, ni bok ni pusa, kaj si mi donesla. (Zakaj mi je to poznato?)

Pinki, nije štos u svemu gore navedenom. Zatekla si me i pokušala sam posle i poslati neku poruku na broj s kog si me zvala, ali nije bitno, nije išlo, možda sam pokušala poslati poruku na fiksni telefon, oće to, nisam ja jedina, a sve bez “čitajućih” očala negdi na dnu torbe, nego te rukotvorine: ne bi to dala nikome ni za šta. Ne kaj su iz daleka svita, ne kaj su tak posebni pa ručni rad i to, znaš i sama zakaj si nam to donesla i predvidjela si reakciju, sreća da sam imala one “gledajuće” džozle, da mi oči ne poispadaju. Kak sam ti rekla da bu zver oduševljenja, pak sam se zlagala, tad još nehotice (al ko svinja, ona na privjesku je dama prema meni). Naime, kak sam ti rekla da je ponedjeljak nenormalno ludi dan, navečer po onoj sparini, sve s vrećicama kaj zadnja seljača završim u drugom dijelu grada, na kavi, s jednom mladom prijateljicom (veli zver da je u usporedbi s menom SVE mlado). Dobro, ovo je tak divno i jest mlado stvorenje, mada se dugo poznamo, jučer smo baš sjele ko dvije kvočke (ona je jača strana u našem rilejšnšipu i donekle joj uspijeva ograničiti vrijeme druženja, jučer smo uspjele opaliti tri i pol ćuke, već sam jedva gledala, celi dan na dve kave i jednom švepsu, a dan težak). Ona ne čita blog, ona ne piše po forumu, nikad ovo nebu našla, a ako neko a malojevjerojatno, nađe, ja bum se klela i na sudu da se ne radi o njoj. I vjerovali buju mi. Sud ti je jedino mjesto di moš beskarakterno, besprizorno, pod zakletvom i opomenom da činiš kazneno djelo, lagati, a moraju ti verovati po službenoj dužnosti, da mi nisi tak draga upoznala bi te na neki način s bivšim, ne sudjelujući osobno, ipak su mi deca još na brizi, a on bi ti to tak živčano rastumačil da bi jedino u to i samo u to vjerovala, kojih 10 zapovjedi!?

Da privedem kraju, ti buš i tak dobila emajl. DakleM: Pitam mladu prijateljicu ima li potrebu i/ili želju ispričati mi kako je izgubila bebu. Zato sam gore rekla da ona nebu ovo čitala, ali još, njena je krilatica da ljubav čuda radi pa sam si oprostila. Ispričala mi je dakle tu tužnu priču, malo smo si okice obrisale, ja s laktom, onom traper šuljom, sećaš se, ona svojim elegantnim prstićem, mislim svaka svoje oko i svojim laktom i to, i već copramo kad bu ponovni pokušaj. Veli ona valjda će ovaj puta biti sreće. Reko, zlato, ja se molim za bebu, al kak sam opaki vjernik i preskočim, navečer kad se sednem na svoj krevet već spavam, kad legnem ja sam u nesvesti, pa nek Gazda gore prašta ili ne, ali imam nekaj jedno šest sati u torbi, trebala je dobiti kćerkica, ali ovo ide za sreću da dođe nova beba i ne rodi se prerano. Ma kakvi, neće uzeti, veli to je ipak za moju zver. Reko, ko je tu stariji, a ko pametniji? Naglasak je na pametniji, dakle, primamo ovaj poklon jer se ja odričem nečeg kaj mi je već srcu drago! Reko, ono, kineska kultura definitivno nije stara ko hrvacka (to je nekidan provalila jedna na Filozofskom povodom čega je moja zver još na sedativima i redovno upražnjava jogu da se sabere), ali ako jedna kineskinja napravi nekaj ko amajliju, to onda vredi!, ovo je za tvoju buduću bebu i molim fino čuvati. Bile smo dirnute obadvije. Ja kak sam dobra (i kaj me jebe savjest kaj bi Pinki rekla), a ova mala plava znajući jako dobro moj ukus i poznajući žrtvu koju pridonosim. Jebate kaj je ovo dramatično!? Pinki, da si vidla te inače nasmijane oči jučer kako su me gledale, a u zraku oko vlasnice istih leti u bojama riječ – zašto Seka, zašto moja beba? Pa sam skopala konačno “čitajuće” džozle iz poštanske torbe i gledale smo sve do u detalj, jebate, pa pajco se smije!? Bile smo oduševljene. Reko čuj, ak se pajco uozbilji, nekaj ne štima, vrati ga, imam jednog kaj se bavi obradom drveta (ono je bambus, kaj ne? Pa nemrem napisati obradom biljki) i odma mu smiješak napravi kad ga lupi štemajzlom, kak ono, dlijetom?

Tak je jedan pajco opet usrećil nekoliko duša, ali onaj prvi, moj privjesak koji si ti Pinki izabrala isto, onaj obli, ono ne dam. Ne kaj je obli ko ja, kaj obli, ja sam okrugla. Nekaj drugo me još kopa: ne znam kak buš se zvlekla, a ni tvoj prijatelj, kad bute tumačili ko je ta mezomorfna masa s traper šuljom s koje je taj dan opal gumb (je li i to nosi sreću?) i opće, čime izazvani ste me išli slikati, osim kaj me niste ni pitali za dozvolu, ono, imali bute gadnih problema. Vrag ne spi. Bogovićevom prošlo 20.000 komada da zineš, a vi slikali mene, sad sam skužila, svakako zato kaj sam definitivno bila ono, đast diferent (jer mi smo sasvim drukčiji ooood drugih).

U ime jučerašnjeg susreta prelazim na dijetu, za 6 mjeseci ak bum se smucala Bogovićevom, imat ću priliku pokazati svoju priliku s 20 kilograma manje i Prijatelj i ja bumo popili kavu, ak on nebu imal neki sastanak. A ti ako nabasaš na ovaj dio Zemlje, dozvolit ću ti da mi veliš da dobro zgledam za svoje godine jer će to tada biti istina, jučer si me osim natrpavanja poklonima, častila komplimentima, čist probala utješiti, ajde, pa imam ja i špigl i vagu doma, stanem na vagu a ona viče – jedan po jedan, to je navodno ko štos o Žaku. Evo, našli smo krivca. Da se češće viđamo, nebisejatak zdebljala, ke ne.

Pinki, hvala ti, mada sam želila slušati od tebe o bijelom svijetu, navukla si me da pričam (teško žabu...) i to nešto što izbjegavam, ni reiki mi nije pomogel, o nečemu (mom bivšem)što je negativno. Ali napredak je već u tome što je čovjek nazvan – nečim a ne nekim. Mojoj zlobi nema kraja.

Javi se, ponekad me nazovi. I znam, rekla buš: Kaj oćeš da ti pričam o stranom svijetu: Imaš moj blog pa čitaj o Kini i ostalome. Čarobna ženo, šteta kaj takvima ko ti dan ne traje duže da duše gladne svijeta i finoće nahraniš bar preko bloga. Sretan put i pusa.

A od sad ne pičim doma prek Zrinjca nego kroz Bogovićevu, srela bum ili moju Zorku (nju definitivno) ili tvog prijatelja. Ovo je slobodna zemlja (kak veliju) i kak mi se čini uvijek ima vremena za švepsssssssssssssss....... U svakom slučaju: Čitamo se!