Mental
Wooow..
Svakodnevna doza rekreacije.
Dala sam se ured, svaki dan napravim tri do šest km brzog hoda, kako kad.
I kad kiša pada, ne smeta, moram!
Ko magarac sam uporna i tvrdoglava kad nešt zacrtam.
Ma kakvi radi linije, moja je linija zavidna, nemirni duh neda kilama
ni mic,uvijek se nešto raducka....nego... čisto radi transporta kisika
na pravo mjesto..do mozga da što manje luduje..nedam terminatoru da proviri i da me tlači.
Ponekad ima da bude kuš.
I tako, dok brzo hodam uglavnom vodim monologe,
nedaj bože da me netko promatra, doduše vidi me par ljudi
koji redovno vise na prozoru, besposličari, jer uvijek idem istom
rutom kojom projuri samo linija 168 uvijek u isto vrijeme,
pa tako znam da se nisam izgubila.
Usput..upoznajem novi Kvart.
Šta misle kad me svaki dan vide?
Nemam pojma..vjerovatno...eno opet one krave,
mlati repom.
A inače, kakva šetnja, kakvo hodanje, i u samoposlugu sam
išla 50 m autom.
Prezirem šetnje i trčanje. Bicikl i ples su mi mmm, trenutno neizvedivo.
Neki dan sam napravila 6 km, došla doma i kad sam ugledala
kauč istog sekunda se sjetim barba Deana.
Pijan ko zemlja jedva je uspio doći kući... kad se bacio promašio je
kauč tresnuo na pod..svom težinom i tako na podu prespavao,
sutradan sav modar.
Dragi moj barba Deane nedostaješ mi,
nadam se da te anđeli čuvaju od padova.
Šta reči više,
situacija je maksimalno kaotična.
Nezna čovjek kad ode na serološko testiranje dali da se raduje pozitivnom
ili negativnom nalazu, da je prebolio a da nije znao, ili da nije prebolio.
Cijepila bih se ja da je cjepivo deblje....i bez posljedica.
Ovako..nisam baš pametna kad napravim još koji kilometar,
možda dođem sebi.
PS:
Sretnu Novu godinu svima želim!
Uzdravlje!