Dobro jutro

Starije generacije sjećaju se da su svi vojno sposobni muškarci s vremena na vrijeme dobivali pozive za ničim izazvane nenadane uzbune a onda i vojne vježbe. Nije da ih se baš puno pitalo; dindon na vrata u neko nedoba i ajmo dečko, pokret.

I desi se tako jedne zgode da je moj tajo bavio koljevinu kod svog brata u Gajevoj. Svake je godine ritual bio isti, isto ko i ekipa. Kad završe sa mesom, onda lagano večera i rad na unošenju veće količine kuvanog vina, tad su zime bile daleko žešće nego sad pa se dobro nasmrzavalo cijeli dan vani oko stola. Srećom je tetak imo fiću, pa nisu morali takvi ugrijani kuvanim vinom po studeni pješačit doma.

Pa je tajo u teško nedoba, možda oko dva ujutro, došo doma, malo nas i razbudio jer kuvano vino zna malo nenormalno djelovat na koordinaciju pa je lupo vratima, ispadale mu stvari i onda i drvo koje je kreno stavit u kamin. Ušuško se i zaspo snom pravednika.

Kadli negdje oko četri ujutro dindon na vratima. On ne čuje, mama se diže. Otvori vrata, vani điber sa pozivom da se tajo izvoli nacrtat u sedam nula nula na zbornom mjestu tu i tu. Kaže mama – on je friško sa koljevine, dajte meni taj poziv jer ga moram u ovakvoj situaciji jako oprezno budit.
Pa naložila vatru u kuhinji, priredila mu uniformu, skuvala kavu i krenula u akciju buđenje onog koji je lego prije dva i pol sata. Akcija uključuje ulaženje jedno deset ( ako ne i više ) puta u sobu, lagano drmusanje i istu rečenicu – Joso, ajde se molim te digni, dobio si poziv za vježbu, kava je skuvana. On se prvo prevrće, pa mumlja, pa psuje jer da šta mu ne da mira i da jel normalna, a onda konačno ustaje izbezumljen. Odlazi u kuhinju bijesan ko ris, pije kavu i veli – jebote sad se još moram i brijat. Mama ga pokušava odgovorit od akcije brijanje, kud slabo vidi tud je nenaspavan, al ne da on ni čut.
-Šta se ti petljaš kud te ne treba? Valjda ja znam jel se trebam brijat il ne. Uostalom ja se nažmirećke mogu obrijat.

Naravno da se porezo do kosti, jedva zaustavili krvno stradavanje jer je krvarilo ko da nikad stat neće. Pa popio kavu do kraja, obuko uniformu i otputio se pješice na zborno mjesto. Srećom je naišo neki njegov kolega s posla pa ga povezo, jer mu je zborno mjesto bilo fajn daleko.

A onda je na zbornom mjestu usljedilo veliko finale – poklizno se i zabauljo, i u tom bauljanju padnu mu naočale i razbiju se. A on bez naočala vidi otprilike ništa. Dok je čučo i psovo i spremo okvir od naočala, u zao čas prišo mu mamin direktor samo da ga pozdravi, znali se sto godina ( a imo je neke čvarke i činove, ne znam koje ). Obzirom da je obnevidio i da ga uopće nije prepozno, moj tajo uputio mu je u cik jutra malo nezgodnu rečenicu:
-Jebalo te dobro jutro. Imaš ti sreće pa nemam bojevu municiju, prisjelo bi ti dobro jutro.

Čovjek se počeo smijat, skužio šta je na stvari, pa reko svoje ime i prezime, a tajo se ispričo jer da je sjebo naočale i ne prepoznaje ni ljude, ni mjesto.
Godinama su se smijali od toga. Doista, imo je i sreće šta je dobro jutro tako poželio nekom poznatom; da je bilo drugačije, mogo je možda završit i u bajboku.