Nije mene rodilo za sport

Šta sam ja mrzila tjelesni dok sam išla u školu, to je bilo prestrašno. Nije mi bilo groznije noćne more od sata tjelesnog. Dovoljno je reć da sam u osmom razredu kupila Adidasove tenisice i imala ih dok nisam maturirala, jer mi je prestala noga rast. Onda znate da se na tjelesnom nisam vruća vode napila.

Još je kako tako moglo proć dok smo igrali graničara il košarku, al kad su došle na red gimnastičke sprave.... ma fuj. Gredu i dvovisinske ruče sam mrzila iz dna duše. Kak ne bi ja uživala šta u naskoku, šta u saskoku sa grede, o manevriranju na tom drvenom govnu da ne govorim. A tek na ručama, mila majko; kaže - ma lagano je to, samo se prebaciš i okreneš, ti si lagana. Kako ne, još u saskoku napravim trostruki salto sa rotacijom od osamstošezdesetpet stupnjeva, za posramit Nadiu Komaneci.
Pa me profesor nagovaro da branim u rukometu, ono - visoka klipača pa ću moć. Jedva me nagovorio, stala na gol i odustala kad me lopta par puta deknula u facu i noge. Jebote imala sam masnice tjedan dana po nogama. Na idućem satu kaže - Ross na gol, reko neće moći profesore, osim ako imate oklop i vizir za na glavu. E onda sam se malo zainteresirala za stolni tenis, jer mi se strašno sviđo dečko koji je bio maher u tome. Malo trenirala i odustala kad sam skužila da me ne ferma ni pol posto, i da osim same igre za stolom treba i trčat, i trbušnjake radit, i sklekove i kojekakve druge bljezgarije. A mogla sam daleko dogurat, ljevorukih igračica nema baš puno ( čuj mogla sam - trebala sam, da nije bilo trčanja oko dvorane i trbušnjaka i svega nabrojanog; ko se s tim može smarat).

U srednjoj školi smo prvo imali fenomenalnog profesora, koji je nama curama dozvoljavo da ne radimo tjelesni kad imamo one dane u mjesecu. I onda se sjebeš u koracima i zaboraviš koliko često se izvlačiš na one dane, pa ti prof kaže - slušaj, ti imaš teški hormonalni poremećaj jer si u zadnja tri mjeseca imala menstruaciju sedam puta. Pa još sretne ispaćenu roditeljicu u gradu i njoj kaže isto; jedva je spriječila da me isti tren ne vodi doktoru, reko moji hormoni su ok al ne da mi se skakat po dvorani pa se preračunam i zaboravim kolko puta sam se izvlačila na tu foru. Kad me nije ubila. ( Profesor me kasnije malo i razočaro, izjavio da bi me najrađe srušio jer neću preskakat jebeni kozlić; kaže - eto ti noge ko u žirafe da kozlić prekoračit možeš a ne preskočit. )

Onda smo dobile profesoricu koja nas je tjerala da ko budući odgajatelji za vježbe oblikovanja radimo sljedeće - skačemo ko žabe, hodamo ko rode i tak to. Ili donese gramofon i ploču od Lada, i natjera nas da plešemo drmeš ( valjda da možemo djecu u vrtiću učit da drmešaju). Oduševila me jedino kad je tražila da se radi neka teška vježba na već spomenutim ručama, pa kad smo počele kolutat očima rekla - razgrnite se, djevojke, saću vam ja pokazat kak to ide. Znači kad se krenula prebacivat vamotamo… vrtilo nam se u glavi još dva dana, čak je i tkačev napravila. I priprijetila da neće dat potpis nijednoj koja barem djelomično ne izvede to šta je tražila. Bila sam izubijana ko da sam boksala s Kličkom, al potpis sam dobila.

Ni dan danas ne kužim to nafrikavanje oko vježbanja, al nikako. Jedino mogu malo pucat po vratima s najdražim frajerima; to moram, nema labavo. Sve ovo drugo - što dalje od mene, to bolje. Nije me rodilo da budem sportski tip, ende.