Oprez kod obuvanja

Jel se i vama dešava da naletite na neku fotku pa se sjetite nekog neviđenog spektakla?

Meni se to često desi. Pa sam eto nabasala na fotku koja me automatski vratila na već spomenuti spektakl, jedino sam išla tražit gdje je objavljena fotka ( iako je i to sporno, objavljena je na bezbroj mjesta pa sam odabrala ono koje mi se čini najsigurnije ).
Al vratimo se spektaklu.

Moja ratna susjeda imala je u Zagrebu dogovoren neki specijalistički pregled. Naručilo je rano, pa je sukladno tome podranila u krevet da nekim ranim vlakom potegne za Zagreb. Nije priredila šta će obuć ni obut, jer je računala da će ustat dosta ranije da na miru popije kavu; ona bez kave iz kuće nije izlazila. Jedino sa čime nije računala je bolna činjenica da sat neće zvonit jer mu je crkla baterija, ko šta se obično dešava baš onda kad ne treba.
Bila je zima, sa puno snijega ( ko u pjesmi ). Trgnula se ona iza sna, vani mrak; pogleda na sat, ono pokazuje pola dvanajst. Jasno joj šta se desilo; skače iz kreveta i juriša u kuhinju vidjet koliko ima sati. Ima taman dvadeset minuta da se spremi i stigne do Stupna na vlak.

Nastaje determinirani kaos; oblači prvo šta je dograbila iz ormara i čizme obuva već na dvorištu. Kaput zakopčava dok trči ko mahnita cestom, srećom je bilo prerano za neki veliki promet, nešto prije šest, mrakača samo takva.
Prema njenom kasnijem svjedočenju, cijelo je vrijeme kužila da joj nešta ne štima sa nogama, al nije imala vremena provjeravat da stigne na vlak. Ono, trči a noge svaka vodi svoju politiku. Više šepa nego šta trči.
Uspijeva stić u zadnji tren, znojna i zajapurena ko da se borila sa Minotaurom u Saitama areni. Jedva nađe slobodno mjesto za sjest, putuju ljudi šta na poso, šta na faks, šta doktoru. I dok se bori da dođe do zraka, kuži da je ljudi pogledavaju ispod oka al niko ništa ne govori.
Kad je konačno sjela, odlučila je pogledat da vidi šta je noge zajebavaju i odbijaju suradnju od ranog jutra. I bogami je imala šta vidjet – na jednoj nozi crna kožna čizma ravnog đona, a na drugoj smeđa antilop čizma na petu.

Podmotala nekako noge šta je bolje mogla, da se baš ne vidi previše, jedva izašla iz vlaka i odšepesala do prvog dućana sa obućom pa kupila normalne čizme da ne ide doktoru ko da je sumanuta. Prodavačici je samo rekla – sat mi nije zvonio pa sam se žurila. Mislim koje to veze ima, pa nije donijela veker na popravak nego došla kupit jednake čizme.

Ne znam šta bi dala da sam je mogla vidjet kako hoda do dućana. Znam da je plakala od smijeha zajedno s nama dok nam je prepričavala tarapanu uz popodnevnu kavu.

( photo by reddit )