Dućanski bonton

Da se blago nadovežem na jučerašnji pričuljak, inspirirana jutrošnjim odlaskom u kvartovski dućan.

Alzo prošetala ja do dućana, ko ona Suljagina Fata iz pjesme, samo ne po Mostaru. Šta ću, moram barem malo prohodat da ne atrofiram kompletna. Pa onda usput uzmem u dućanu sitnicu – dvije, jer nemrem ja još ni nosit puno. Pa uzela par jabuka, one dvije plastične paprike šta koštaju tridesetosam kuna kila, zgražala se nad cijenom farbe za kosu koja sad košta četrdesetdvije kune ( znam da smo prešli na euro al lakše se zgražam nad kunama ) i zadnji tren se sjetila uzet onaj paradajz u tetrapaku. Pa krenula na kasu.

Žena ispred mene, ja se malo izmakla da joj ne pušem u vrat, kadli eto direktora svemira sa moje desne strane i bubne svoj gablec u nastajanju na kasu. To je majica kratkih rukava, to neke tetovirane zmije po rukama; šutim, šta ću, još da me koja zmija ujede s tih ručerdi, ionako sam sjebana od zračenja. I ni to nije dosta, eto drugog direktora svemira sa moje lijeve strane koji me isto zaobilazi u forsiranju kase.
Ja se počnem smijat, šta ću. Taj lijevi direktor svemira se malo curikne, kaže – oćete vi proć, ma reko neću, baš mi se sviđa stajat dok me svi zaobilaze ko da sam nevidljiva. On naravno još malo produži dalje prema kasi, a desni direktor svemira se okreće da vidi u čemu je problem i gleda me pogledom koji govori – šta je baba, igra mečka. Ja sam i dalje nasmijana osmijehom koji govori – šta je kavalirčino, jebem te u kulturu ( oprostite na izričaju, samo citiram onu Romkinju iz davno napisanog pričuljka o kašnjenju busa za Zagreb ).
Al to nije sve. Kad sam izašla iz dućana i jedva dohvatila svoj kišobran pa krenula na cestu, lijevi direktor svemira žagne svoju kamiončinu i krene tutaforca gasom preko iskopina, eto oblaka prašine ko gljiva od atomske bombe.

I sad ja vas pitam sljedeće pitanje – šta i koga takav direktor svemira može odgojit? Pa on misli da se bonton kuva ko meso za krvavice i puni u danku ko prezvušt, a krajnji domet kulture mu je popišat se uz cestu zaklonjen vratima od kamiona da se ne vidi baš sve ( barem ne lice, da ga ne prepozna učiteljica od djeteta ).

E sad mi je lakše, sad idem kuvat filanu papriku. Onkološki pacijenti moraju puno jest.