Kad se ja krenem pakirat...

Znate o čemu razmišljam? Kako je moguće da se ja nikud nemrem spremit bez minimalno dvije velike torbe?

Sad sam recimo imala priliku gledat žene kako dolaze na bolnički odjel sa nekim malim koferima i torbama. Ne razumijem kako su im tamo stale sve stvari.
Evo recimo kad sam išla u Sisak na pretrage nosila sam tri torbe, ko da idem na Himalaju. U prvoj su bile stvari za tri dana – ručnici, tri pidžame, troje čarape i gaće, vesta ako mi bude zima, toaletna torba; ta i nije bila tako strašna. Druga je bila rezervirana za laptop, punjače, donat vodu, šalicu i malu žlicu, kuvalo za vodu, mali tetrapak mlijeka, piksice sa kavom i šećerom. Treća i najvažnija bila je puna čega drugog nego jela; pa morala sam si ponest nešta za pojest, kad sam gladna nisam normalna. Pa sam ponijela tost, flašicu ajvara, flašicu pekmeza, kutiju keksa, banane, jabuke, mandarine i vrećicu čipsa. Vozio me ispaćeni životni supatnik; ja oblačim kaput, on pita:
-Šta nosim u auto?
-Pa te tri torbe – kažem ja.
-TRI TORBE TI NOSIŠ?! ZA TRI DANA?!
-Nosim. Ne deri se nego nosi to u gepek.
Jel možda trebam reć da su me sestre samo malo čudnije gledale kad sam banula tamo sa tri torbe?

Odlazak u Petrovu bio je još dramatičniji. Junior mi predložio da uzmem njegov veliki kofer jer da će mi unutra sve stat. ( Mislim, ne zna on šta ja sve nosim al eto; još tamo nisam nosila ništa za jest jer sam znala šta me čeka. ) Znači u kofer sam uspjela složit bademantil, ručnike, spavaćice, čarape i unterveš, donat vodu, planinski čaj, toaletnu torbu, gel za tuširanje i šampon za kosu. Laptop, punjače, šalicu, šlape na ćuke sam opet nosila u nekoj manjoj torbi. Duša me bolila šta nisam spakirala i kuvalo za vodu, da mogu kuhat kavu, al nisam znala kakav je režim tamo.
U Petrovu me vozio junior. Isto osto sav začuđen da kak mi nije sve stalo u taj veliki kofer. Mislim si – e moj sinko, ne nosim ja ništa za jest, inače bi opet bilo stiske u gepeku. Još sam morala drkljat to na drugi kat jer je lift crko, i da mi nije pomogla jedna sestra mislim da bi me oživljavali na štingama. Naravno da me i ona pitala da kaj nosim, kofer ko Tutankamonov sarkofag jebote. Pa reko stvari za bolnicu, uobičajene. Jedva žive dođemo na odjel, a tamo stoji jedna gospodična sa – pazi sad – ruksakom i nekom malom torbom. A ja na rubu infarkta, skupa sa sestrom, od teglenja.

Pa daj me utješite i recite da vas ima još takvih. Mislim ono, da nosite sa sobom sve osim viseće kuhinje.