Bolnička priča prva

Na odjel ginekološke onkologije u Petrovoj došla sam, nećete vjerovati, potpuno smirena.

Imala sam nešto vremena između napravljenih pretraga i odlaska u bolnicu da posložim kockice. Znala sam dijagnozu, znala sam kakav zahvat me čeka i znala sam tko će me operirati. Preostale kockice djelomično sam posložila sama, a djelomično su se i same posložile. Poznavajući sebe, znala sam da će biti i smijeha, koliko god to paradoksalno zvučalo. Izgleda da ja bez smijeha, pa makar bio i u tragovima, ne mogu funkcionirati.
Za početak sam za bolnicu kupila nove šlape, naglosvijetlosmeđe, sa licima psića; nazvala sam ih šlape na ćuke, i to su moje sretne šlape. Moj životni supatnik samo je izjavio da je šteta što nisu na baterije pa da recimo laju ili reže dok hodam. Mene to nije previše uzbudilo – ja kupila, ja ću ih nositi.

Prvi sam dan dakle obavila uobičajenu rutinu, pregled kod anesteziologa i pripreme za operaciju. To znači da nisam ni ručala, a vodu sam smjela piti samo do ponoći. I onda takva gladna kopam po teveu, pa naletim na Masteršefa ( dobro, to su samo mrlje po tanjuru pa nije strašno ), al kad naletim na Večeru za pet...stol pun mesurde, priloga, salata, a moj želudac ko centrifuga od vešmašine. Jedva zaspala od gladi.
Jutro je donijelo tuširanje uz korištenje one famozne spužve za dezinfekciju i naravno daljnju centrifugu po probavnom traktu. Sklupčala se u krevet, ušuškala i taman se zadubila u neku sapunjaru, kad 15 do 8 u sobu ulazi sestra Valentina koja je završavala noćnu i kaže – idemo. Kud idemo, pitam ja. Kaže ona – pa idemo, kak ste ono rekli sinoć, izrezat to govno van. Pa kad prije, majkosvetabožja, govorim dok se dižem iz kreveta, obuvam šlape na ćuke i uzimam vrećicu u kojoj su stvari za intenzivnu. Zovem juniora da mu kažem da krećem. Hodam za sestrom prema liftu i u prizemlju skužim da nisam obukla šlafrok.
Usput da pripomenem da su sve moje spavaćice bile pa onako...kraće od standarda ( kasnije su se pokazale fantastične zbog priključaka koje sam imala, ali za hodanje do operacije – ajme majko ). Računam – pa dobro, valjda je tu odmah operacija. Malo morgen je bila; lift, pa stakleni hodnik, pa lift, pa opet hodnik, pa lift...a ja šibam za sestrom, pa se sjetim – ajme šta bi bilo da te moje šlape stvarno laju, pa to bi orilo hodnicima. I počnem se smijati, ne baš prejako, ali se smijem. Smijem se i svojim nogama koje su poljubičastile jer mi je bilo i pohladno. Usput se sjetim da nisam skinula nikotinski flaster, jer sam dan prije odlaska u bolnicu počela pušiti na ruku, pa ga jurišno odljepljujem i dajem sestri da ga baci kad stigne.

Preuzimaju me na ulazu u operacionu salu, vrlo su ljubazni; dobivam neku tamnoplavu tabletu i zamataju me u ono zeleno platno i nešto poput flizelina. Konačno me uvoze unutra, i pogledom tražim jedino poznato lice – čovjeka koji će me operirati. Pronalazim ga i uz smiješak jedva govorim – pa koga ja to vidim ( tamnoplava tableta je biće proradila ), on mi odgovara – tu sam.

Dalje gubim sliku sve do buđenja na intenzivnoj, ali moram priznati da mi je drago što sam u sve ušla sa smijehom. Kakvim – takvim...ali sa smijehom.