Žene su čudo

Ja sam u trudnoći dobila dvadesetpet kila. Dobro ste pročitali - dvadesetpet. Zatrudnila sa pedeset, a rodila sa sedamdesetpet.

Sve one priče o povraćanju, jutarnjim mučninama, dizanju želuca kod pranja zuba kod mene nisu prolazile. Pripremila se ja psihički da bi moglo bit bljiuvačine, čekala i nisam dočekala. Ja sam jela, jela i jela, od prvog do zadnjeg dana. Kad bolje razmislim, najveći dio trudnoće sam provela kopajuć po frižideru u potrazi za jelom, dobro da mi nisu sinusi otišli od stalnog otvaranja i zatvaranja vrata, ono - topli zrak pa naglohladni zrak. Nije bilo čak ni bitno šta jedem, samo nek se trpa. Par puta me doktor koji mi je vodio trudnoću pokušo upozorit da smanjim doživljaj oko hranidbenog lanca, al džabe. Jesam legla i ubila oko - jesam se probudila gladna ko da nisam jela dva dana. Pa u frižider i ajmo, samo vadi i ručkaj. Bila sam ogromna jebote; uglavnom su me pred kraj trudnoće pitali jel nosim blizance jer su mi sve trudničke haljine bile knap i četri prsta iznad koljena. Čak sam se i na dan kad sam završila u bolnici na porodu natrpala ko rudar, ko da sam znala šta me čeka.

Jer moj je porod trajo i trajo. Došlo je iza mene mislim šest žena, i sve ih porodilo, a ja ostala ko ukras na stolu. Potrošili su na mene valjda sve zalihe dripa, al ništa napravili nisu. Mislim pripremala sam se ja na porod, pročitala dva priručnika i naslušala se priča o tuđim porodima, al ništa me nije moglo pripremit na šesnajst sati užasa poroda pod dripom. Prošla noć, prošlo jutro, primaklo se podne...ja i dalje u komadu, ko da me zavarilo na onaj stol. E onda se odnekud pojavio doktor koji me i primio dan prije na odjel, pita - šta vi radite tu. Došlo mi da mu kažem eto samo sam ušla pitat kolko ima sati pa me zadržalo. Pa porodite me više, nit sam spavala nit sam jela od jučer. Šta sam se natrpila bolova e to je posebna priča. I onda se biće čovjek sažalio nad mojom kletom sudbom, našibali me nekim inekcijama i porodili me u roku taj čas. Doista malo su me isprepadali, došla tri doktora i dvije sestre, znači jedino nije bilo ložača na vidiku, a naoružani takvim instrumentima da su trudovi momentalno prestali. Srećom su slučajno našli još jednu flašu dripa pa prisilno izazvali još malo trudova nebil ipak priveli moj porod kraju.
I onda konačno, kad sam već mislila da oni mene samo zajebavaju i da me uopće neće porodit jer su s autobusne ničim izazvani ušli u rodilište umjesto na kirurugiju u posjetu, onda su me konačno porodili. Moj junior, za kojeg sam bila sigurna da će bit barem sedam kila težine obzirom na veličinu mog trbuha, imao je tri kile. Bio je toliko sićušan da sam ga se bojala primit u ruke. Savršeno okrugle glavice i malenog lišca. A rađala ko da nosim sedmorke.

I nikad mi neće bit jasno kak sam uspjela nabit dvadesetpet kila i skinut ih kroz par mjeseci. Pa nek mi neko priča da mi žene nismo čudo, i nek mi priča da šta mi stalno gnojimo sa peemesom i menstruacijom i porodom ko da je to ne znam šta strašno.
Šta žena preživi...pa to bi dotuklo i Darta Vejdera osobno.