Kad se boksa, nema spavanja

Moj tata je obožavo boks. Znači nije bilo šanse da se fula neki meč za titulu svjetskog prvaka, a obično su takvi mečevi bili u nedoba, zbog vremenske razlike.

I onda on navije vekericu, pa nas prvo sve probudi jebena vekerica, i taman kad se ušuškamo za nastavak spavanja kreće boks. Teve prvo stišan, iz obzira prema nama koji navodno trebamo spavat, al onda ga pojača jer on sam tolko urla da ne čuje komentatora kojem onda jebe sve po spisku kad čuje šta komentira.
- Ti ćeš pričat nešta o aperkatu, majmune glupi. Jebo te onaj ko te stavio za komentatora. Ti ne razlikuješ lijevu od desne ruke. U jebote gle šta budala promaši. Pa otpusti ruku, šta mlaviš ko vjetrenjača.
Do treće runde popuši pola kutije cigareta i dim možeš ko kremšnite rezat na kocke i vadit onom plosnatom žlijom. Malo je i promuknut jer ne zatvara usta. Onda mama, nervozna jer nemre zaspat, ide intervenirat da nek šuti.
- Daj se barem malo stišaj, svi smo budni...
- E pa nek ste budni, jebe se tebi šta se ja sekiram radi budale. Gle šta radi. Gledaj molim te šta radi.
Onda mama u spavaćici gleda šta ovaj radi, a nema blagog pojma šta treba gledat. Kud ćeš ga pitat šta treba gledat, probudiće i one u ulici koji ne gledaju boks.
- Ajde se smiri, kap će te...
- Ajde me prestani maltretirat i odi leć, makni se jer ne vidim dobro. Jebote ko je sad u nokdaunu?! Pa jel ti velim da se makneš da mogu gledat, sad ne znam kome broji. Ajde bježi odatle.
Mama s vrlo podignutim obrvama liježe nazad u krevet ( mislim, ko da to šta pomaže, on se čuje do škole ).
- Ma šta se preserava, kak mu ne bi pukla arkada. Arkada kad pukne to krvari ko iz bika.
Stoji ispred tevea da bolje vidi jel arkada pukla il nije.
- Makni se od televizora, ko boga te molim, znaš da stoji na stolnjaku, zapećeš u toj mrakači pa će past ( to mama roji iz kreveta ).
- Oćeš ti da ja sad ovaj tren zapalim taj stolnjak? Jel oćeš? Jel vidiš da gledam jel mu pukla arkada il nije?
- Pa kak ćeš vidjet kad je mrak?
- E pa sad više neće bit. Gledaj Betlehema.
Pali jebeni luster. U ta davna vremena žarulje su sjajile ko nuklearke. E jebiga, sad više nema zaspat šta od dreke šta od rasvjetnog tijela. Posvađaju se namrtvo jer da šta urla ko da je pomahnito da dijete ( to ja ) nemre spavat i da šta je upalio svjetlo. On i dalje drelji da ne vidi jel pukla arkada, baš njega briga šta smo mi izbezumljeni od boksa.
- Eto. I sad nisam vidio jel ga baš pošteno zvizno il nije jer mi ti džigericu vadiš da šta gori svjetlo. Ma kupiću ja još jedan televizor i gledat boks ko čovjek, da me niko ne zajebava.

Mi ležimo i razmišljamo jel moguće da bi se to moglo desit. Pa da po mogućnosti upali obadva, da bolje vidi ko je koga žvajzno i kome je pukla arkada.

A kad je Mate Parlov u Havani osvojio naslov svjetskog prvaka, urnebes se proširio i na jutarnji boravak u "komitetu" - tak su naime on i njegovi frendovi s posla zvali birc po imenu Janje u centru grada, gdje su naširoko i nadugačko prolazili sve i jedan potez Matine lijeve ruke. Naravno da se titula svjetskog prvaka morala i zalit, pa nije to baš svaki dan.

Mama je znala reć - da mogu do onog ko je izmislio boks, pa glavu bi mu rašerafila. Kud nemamo neku vikendicu pa da tamo natakrči televizor i urla dok mu glasnice ne popucaju. ( To naravno dok njega nije bilo doma, kud ćeš pred njim spominjat da ti ide na živce navijanje vekerice i nespavanje od recimo tri ujutro nadalje, dok neko ne završi nokautiran. )