O ortopedima i prijevodu

Danas sam se mislila pozabavit dinstanim mahunama, onim finim širokim koje postanu neopisivo dobre kad im se doda češnjak, peršin i kopar pa se na kraju bubne još i kiselog vrhnja od kojeg postanu tako kremaste i baršunaste.

Al moram se prebacit na ortopedsku temu. Ja ne znam jel američka vojska uopće zna koliko ima ortopeda na fejsbuku. Ako ne zna, e pa saće znat. Jebote svako malo eto nekakvog komentara od ortopeda utegnutog u uniformu, nakićenog ordenjem ko da je ratovo od Napoleona naovamo i sve bitke dobio. Komentar tipa – imaš divan profil pa bil mi poslala zahtjev za prijateljstvo pa da blabla. Danas mi je jedan ortoped ostavio baš takav komentar ispod posta o požaru, pa sam ga blokirala da mi ne vadi ovo malo masti šta imam. A još jedan ortoped koji se zove Isabella (!!!) mi je poslo zahtjev za prijateljstvo. Isto zapeglana uniforma, nakićen ko bor i njuši po fejsbuku, biće traži pogodne pacijentice da im sredi kukove il šta već treba poriktat a da je u ortopedskoj domeni.

Pa ne mogu a da se ne zapitam - jesu ti likovi uopće normalni? Pa ko uopće puši takve priče i ko normalan može past na takve priče? Ima ih toliko da ispada da je američka vojska i bagljava i pukljava kad treba tolike ortopede. Znači nema neurologa. psihijatra, interniste, bubregologa. Samo ortopedi. I zašto uopće misle da žene zanimaju ortopedi, i to američki? Nijednog Talijana, Portugalca, Šveđana. Sve Amer do Amera, ortopedski nastrojeni.

Kad bi čitali ovo šta pišem, rekla bi im – daj sjašite više, ljudi božji. Pa nemojte mi obezvređivat logiku. Samo i da krenu ubacit tekst u gugl prevoditelj, ko zna šta bi im izbacilo. Pa sam odlučila saznat šta bi im izbacilo, i čak nije ni tko strašno, osim ovog dijela „let's ride more“.
Svašta bi iz tog mogli zaključit. U najboljem slučaju da volim konje. O drugim opcijama neću ni mislit.