Pa dokle više sa šokovima

Neki dan sam pisala o nekakvim šokovima, jelda? E pa ništa su oni šokovi, mala maca prema ovima od danas.

Došla s posla, naložila kamin, pa spakirala paket i otišla ga poslat na poštu.
-Kako će ić?
-Hape ekspresom, da prije stigne.
Ajde ispunim onaj obrazac, platim, kad eto prvog šoka.
-Kad će stić? - pitam ja.
-U ponedjeljak.
-U ponedjeljak?! Pa danas je četvrtak.
-Je, al su današnje pošiljke već otišle, znači sutra kreće odavde.
( Toliko o ekspresu, bolje da sam sjela na bus i odnijela ga sama. )
-Jel mi možete očitat barkod telefonskog računa da ga platim?
Slijedi drugi šok.
-Možemo probat, al neće htjet. ( Eto drugog šoka; imaš barkod čitač a neće očitat šta - barkod ).

Ajde ništa, odvučem se na kiosk pa ću tamo platit. Dobar dan - dobar dan, jel može barkodom telefonski račun - može. Tup - očita ga. Vadim karticu, i eto mi trećeg šoka.
-Nažalost, samo gotovina.
-Samo gotovina?! Pa u parku se na kiosku može platit karticom.
-E to je u parku, ovdje ne može.
Ima se bankomat kraj kioska, neće i neće prebacit na isplatu gotovine. ( To bi bio šok broj četri, da se ne zabrojim. ) Jebo ih tačskrin daihjebo.

Pređem preko ceste, da u banci uplatim nešta devizno. Radi do petnajst nula nula, vrata zalokotana. Šok broj pet, a meni već lagano kreće pjena na medna usta, jer sam i umorna i gladna i žedna, a ništa ne ide kak treba.
Doševrljam do druge banke; radi do petnajst nula nula, vrata zalokotana.

Ja luda. Krećem doma, kadli zvrnda mobitel u torbi. Nepoznat broj. Javim se, kadli opet zovu za delimano dormeo svaštanešta, da jel imam minutu vremena. Reko – nemam, gospođo. Živim u Petrinji, hodam kroz ruševine i imam ludnicu od dana.
-A što možete, bila sam jednom u Petrinji. Nego dajte da vam ja…
Kad je ona rekla – a što možete, bila sam jednom u Petrinji...pa meni su klapne pale. Ona vergla, a ja zamišljam da joj rđavim beštekom vadim umnjak.

Prekinem ja prisilno razgovor, i razmišljam si – u Ukrajini padaju granate, moj paket će stić tek u ponedjeljak, nisam uspjela platit telefon ni obavit u banci, a ona meni džigericu jede sa delimano tavicama.
Pa toliko me raspalila da sam zaboravila kod kojeg broja sam prestala brojat šokove od danas. Srećom sam se uspjela konačno najest pa mi je malo lakše.