Sve je do nagiba

Obavilo se nedjeljni ručak, najela se baš onak po peesu pa brže prilegla da se jelo slegne.

Toplo fino u kući, ispaćeni životni supatnik štrači po teveu, kadli na drugom programu spust iz Kitzbühela ( napisala bi najrađe Kicbila, al ko onda može zgruntat šta drfljam ). Ljudi moji...ne znam kak vi, al mene je taj spust strah i gledat na teveu. Staviš na noge te dvije drvene il kakve su već letve i ajmo veselo prema cilju neviđenom strminom. Kad sam ja vidjela da skijaši postižu brzinu do stopedeset na sat, na skijama...razbudila se momentalno. Još kad prikažu stazu iz ptičje perspektive, majkosvetabožja. Vrti se meni ko na ringišpilu u Pušćoj Bistri. Sve mi mučnina i slaboća dolazi. Brže ja zažmirila i ušuškala se, da ne gledam tu strahotu od staze, šteta mi bućkat onaj fini ručak og samog gledanja spusta.

E kad sam se probudila i malo dobila, išla sam malo zguglat taj kicbilski Streif ( sad ne moram pisat kitzbühelski, znate šta je na stvari jel tako ). Pa onaj ko odozgora stigne do cilja može računat da je dobio na ojrodžekpotu. Dužina staze je trihiljadetristodvanajst metara, s maksimalnim nagibom od osamdesetpet posto. Jel znate vi šta je nagib od osamdesetpet posto? To je nagib koji ja ni na teveu nemrem gledat, a kamoli stat na skije pa se strmopizdit niz tu brdusinu i to brzinom ferarija.

Mene da je nasandrčit na skije i pogurnut dolje niz tu provaliju mislim da bi se zanesvijestila nakon deset sekundi. Dalje bi išlo lako, valjda bi se zaustavila negdje na ogradi kad bi se zanesvijestila i valjda bi poslalo nekog da me smakne sa Streifa, da se dalje može skijat. Iako neki dijelovi staze uopće nisu pripremljeni za rekreativce, valjda je jasno zašto.
Kad bolje razmislim, nikad nisam bila sportski tip. Sjećam se da sam u sedmom razredu kupila adidasove tenisice koje sam koristila za tjelesni još i u prvom srednje, onda znate koliko sam sportski talentirana. Meni je i pogled na kozlić izazivo slaboću, a kamoli preskakanje; raznoška još i nekako, al zgrčka...ne bi da mi daš ne znam šta. A greda, prestrašno. Pripneš se gore i onda profesor očekuje izvedbu ko da imaš zlatnu medalju sa Olimpijade, a meni srce lupa ko da će me infarkt i tresu se koljena ko hladetina. Kaže - ajde bar saskok; koji saskok, da vrat ulomim odozgora.

Tak da me uopće ne iznenađuje to šta sam pogled na stazu niz koju se ide stopedeset na sat kod mene izaziva nalet tjeskobe. Da nagib od osamdesetpet posto; pa niz to nemreš ni hodat.
A možda zato skijaju, jer je pješački neupotrebljiva ta šumetina i provalija? Rađe ja gledam teve, naravno ne spust niz Streif jer se isprepadam namrtvo. Neki neobavezni filmić, da lakše zaspim.

( photo by Hahnenkamm-Rennen )