Bjuti tretman

Nisam stigla jučer pisat, tako se poklopilo. Pa evo jedna arhivska, jedna od men najdražih, dok ne našrajbam novu pričicu.

U drugom osnovne, nekako početkom proljeća, dobijem ja vodene kozice. Pa lezi s temperaturom, natrackana onim odvratnim krečom, kozice svrbe ko bijesne a ne smiješ se češat ( rekla mi mama - da se nisi drapala, ostaće ti ožiljci ko babi vještici; a naive ko u Hlebinama, pa ja sam tad već znala da vještice straše samo skroz malu djecu a ja drugi osnovne, kud ćeš me time plašit ).

Starci na poslu, brat u školi, meni dosadno dozlaboga. I kak sam se drapunjala po glavi ispadne mi pramen kose iz pletenice; guraj, turaj, ništa ja njemu ne mogu. Rasplest pletenicu ne smijem jer je ne znam splest. I uzmem ja škare i fraknem taj pramen skroz do čela, reko neće se vidjet, imam ja kose ko vila Ravijojla.
Pa se sjetim mamine kolegice Barbare koja je imala krasne tanke obrve, pa si mislim - ajd već kad se riktam saću ja i obrve malo dovest u red, pa nije to Božje slovo. Neš ti umjetnosti, stanjit obrve. Pa uzmem onaj mali špigl, male škare i ožeži. Štric vamo, štric tamo; slabo to ide i rezultat nikakav. Uzmem ja tatinu britvicu za brijanje, reko s tim bi moralo ić puno lakše. Jao majko. Ne možete ni zamislit šta sam napravila od obrva ovom svojom lijevom rukom i britvom. Ni sam Pikaso ne bi nacrto čudnije obrve na dječjem licu.
Tu mene hvata panika; dobro, znam da neću dobit batina jer imam kozice pa me neće nabubat da ta sranja ne popucaju, al čupanje i verbalni delikt od strane majke mogu komforno očekivat. Tu se ja sjetim da je doktorica rekla da je najbolje ležat u polumraku; spustim ja rolete i čekam mamu, moleć sve šta me baka naučila.

Eto mame kući, ulazi u sobu, pita s vrata - ko je spustio rolete? Reko ja, pa znaš da je rekla teta doktorica da u polumraku prije prolaze. Veli mama znam, al ti moram namazat kozice. Tu ona diže rolete, ja nemam kud neg ležim i okrećem očenaše. Dakle njenog izraza lica kad me vidjela...neprocjenjivo; stajala je jedno pol minute u skroz šoku, a onda samo rekla - ti stvarno nisi normalna. Šta si napravila od sebe, majko sveta Božja. Ja u plač, reko htjela sam imat obrve ko teta Barbara i bilo mi je dosadno. Veli mama - obrve su sve sam ne obrve, a dosadu ću ti ja tretirat samo kad ti prođu te jebene kozice, ubiću Boga u tebi, sam da znaš.
Pa se sprigne da mi namaže kozice, pa skuži i pokušaj šišanja, pa se počne smijat, i opet samo kaže - ti stvarno nisi normalna.

I onda se svi čude šta ja za sebe povremeno tvrdim da nisam normalna; pa mama mi je to ucijepila u mozak, još negdje u dobi od šest sedam godina.