Nikotinska

Ne smijem ni razmišljat o godinama svog nikotinskopušačkog staža. Recimo da bi sad već mogla ić u zasluženu penziju.

A sve počelo bezveze. Bila sam jedna od rijetkih nepušača u razredu, pa me stalno napadali - ti vaka ti naka, štreberica, boji se mame...i šta mi je drugo preostalo nego se pridružit čoporu? Ispočetka mi je to bilo odvratno, pa sam pućkala i pretvarala se da je to nešta fenomenalno. Najgore mi je bilo maznut tati koju cigaretu, jer je pušio Opatiju. Ajme strave kad zapališ; to se vrti u glavi, baca te u hodu vamotamo, pluća zapomažu od očaja. I s vremenom se navikneš i postaneš okorjeli pušač, koji čim otvori oči prvo pali cigaretu a onda ide dalje.
Dio sam generacije koja pamti ona divna vremena kad se pušilo čak i u bolnicama. Dođeš nekom u posjetu, pa zasjednete u hodnik na klupu i siti se napuše i pacijent i posjeta. Ono, ljepše je razgovarat kroz dimnu zavjesu. Znali su hodnikom proć i doktori sa cigaretama, prava kućna atmosfera. Pušilo se i u autobusima; mogu samo mislit kako je bilo putovat nepušačima u busu u kojem je pušilo desetak putnika, plus vozač ( on je moro pušit, pa stres je vozit pedesetak ljudi i bit sabran, a kak će bit sabran ako ne puši ).

E onda su pomalo došle zabrane pušenja kojekuda. Još je kod nas i dobro, nema tak strogih mjera ko u nekim zemljama koje propagiraju zdrav nepušački život. Pred par godina sam bila u Beču, rauhen ferboten u hostelu. Ajme meni muke...probudila se ujutro i bržebolje po kavu, pa bržebolje pred hostel zajedno sa ostalim supatnicima pušačima. Sjeverac mlati, jedanajsti mjesec, a mi cvokoćemo i pijemo kavu i pušimo. Pa se uđemo malo zgrijat, pa opet van, jebeš jutarnju kavu bez tri četri cigarete. Putovanja neću ni komentirat, to kad vidiš da će bus stat skačeš sa sica i juriš na vrata sa pripremljenom cigaretom i upaljačem, i čim se otvore vrata brže pali, da stigneš ispušit bar još jednu dok bus stoji. O putovanju avionom - ne smijem ni mislit, jer kad prođeš kontrolu i čekaš na ukrcaj pojedeš kesu bombona i ukrcavaš se u avion sa nemjerljivim šećerom. A tek divote kad konačno uspiješ izbauljat iz aviona, obavit sve peripetije i konačno zapalit pred aerodromskom zgradom...vantjelesno iskustvo.

Vi koji niste pušači nemate pojma koja je to muka. Blago vama jer se niste dali u srednjoj školi uvuć u nikotinski čopor.

( fotka je iz 2018., sve gledam kak nisam imala bore...)