Nostalgična

Odrastala sam u nekom drugom vremenu, tisuću svjetlosnih godina daleko od ovog današnjeg.

Vremenu bez pametnih telefona, bez fejsbuka i influensera, bez guglanja i prepisivanja lektire s interneta. Znači poruke isključivo na napisanom komadu papira, od ruke do ruke, dok ne dođe do onog kome je namijenjena. Sve se moralo dogovoriti i držat se dogovora; ako je dogovor da se ide na Kupu u pola tri, onda smo svi u pola tri na dogovorenom mjestu. Isto je vrijedilo i za kino, i za školske plesnjake.
Mojoj ispaćenoj roditeljici plesnjaci su bili najtmer stejdž. A kuća nam od škole pedeset metara, da sam sa ulaznih vrata od malog trakta zafitiljila kamen razbila bi prozor na špajzi. I to plesnjak trajo od sedam do pola deset navečer, ako je dežurni profesor bio dobre volje. Pa nagovaraj, pa objašnjavaj, pa moli...sto čudesa. Onda se uključi i tata, moj superheroj - pa šta je maltretiraš, pusti dijete nek malo ide, doma je za dvije minute. Onda se počnu svađat jer da šta ja imam gluvarat u to doba (!!!) kojekuda. Pa tata ne odustaje, jer ima šezdesetdva asa u rukavu - pa tvoje kolege dežuraju, svi njeni iz razreda idu, ti vaka ti naka...i onda ona podigne obrvu, odmahne rukom i kaže - e pa nek ide. Ko da sam išla na Zrće a ne na ples u rođenu školu.

Ja sva sretna, bržebolje u sobu, nataknem na sebe prvo šta mi padne šaka jer ionako idem plesat, jel tako. Pa predavanje - jel ne bi obukla suknju? Ne bi, mama, niko u suknji ne ide na ples ( a i imala sam jednu jedinu suknju, uvijek tamnoplavu, za nastupe po kojekakvim školskim priredbama; pa kud ću to oblačit na sebe, ko da idem recitirat nešta? ). Pa mi splete pletenicu, jer da kud ću s tom kosurinom raspuštenom ko vila Ravijojla. Doista desilo se par puta da su mi dečki iz razreda namjerno znali sjebat gumicu, mislim potezat pletenicu dok ne pukne gumica, pa pletenica izgubi formu, al srećom bi mama redovno zaspala pred teveom dok se ja u pola deset doklatarim i nije bilo predavanja da šta sam kojeg vraga radila kad je gumica uspjela puknut.

Pa kad krenem - čim završi ravno da si došla kući ( a kud bi jadna mogla, brat je sa ekipom bio po gradu ), nemoj da čujem samo jednu krivu od kolega, da nisi slučajno pušila. Da mama, nećeš mama, neću mama. I onda konačno pređem tih pedeset metara do škole, i plešem, plešem, plešem.
Bez buljenja u mobitel, bez tipkanja poruka, bez prijenosa uživo. Samo smijeh i glazba koja je treštala iz zvučnika.

Da mi je samo pola sata tog nekadašnjeg školskog plesnjaka, bezbrižnog vremena rane mladosti i smijeha svih mojih prijatelja.