Nisam dugo o faraonima...

Ja jako volim faraone, to sam već naglasila u nekoliko svojih ekspozea. One samoprozvane veličine koje su ubijeđene da se Zemljina rotacija odvija jedino i samo zbog njih, i da bi Zemlja ispala sa Mlječne staze u bespuće svemira da nema njihovog postojanja.

Zašto ih volim? Saću ja to brzinski pojasnit. Ko prvo, pa ko ne bi volio ta divna stvorenja koja jedno misle, drugo pričaju, a treće rade? To nikad nemreš znat kud ih je prebacilo i šta će im bit iduća fiks ideja ( šta je i logično, ipak su oni u rangu božanskih bića i ja ko obična smrtnica imam mozak koji nije dostojan da pohvata svo to dubokoumlje koje izvire iz njih mišlju, riječju, djelom i ponajviše propustom ). Dakle kad nešta pitaš, odgovor koji dobiješ je uvijek obavijen mističnom izmaglicom i dramaturškim koloraturama koje nemre smislit niko normalan. To je opravdanja, izvlačenja, muljanja i takvih verbalnih dijareja da ostaneš u čudu ko začuđeni svatovi. Ono, tipa: „ evo znam da će zvučat ko da se izvlačim, al sve mi je tak komplicirano i zapetljano da ne znam kak uopće funkcioniram, tolko se toga dešava da trenutno vozim na četrdesetosam kolosijeka i sve se čudim kak mi to uspijeva, pa nemoj uzet za zlo; ko ti je kriv šta je tvoj život bezvezan i dosadan i ništa tog kalibra ti se ne dešava pa da budeš zauzeta ko ja“.

Ko drugo, morate se osjećat počašćeni samim time šta je faraon našo vremena da svrne svoj božanski pogled na nekog ko nije u njegovom rangu. Već to je dovoljno da malo prodrete kroz mističnu izmaglicu i počnete kljuvit da vas faraon zapravo jebe u zdrav mozak. Ono šta faraon ne zna je sljedeće – mi nefaraoni nismo retardirane nakupine bjelančevina. To šta šutimo i puštamo da se povremeno obrati sa orkanskih visova samo znači da puštamo da izađe na čistac dokle će bezobrazluk ić. A onda u velikom finalu faraon završi dosta loše; dobro, nema krvnog delikta al verbalni ( i to gadan ) ne gine.

Nedavno sam doživjela da me nazove persona u rangu faraona, koja se u nekoliko navrata pravila da me uopće ne poznaje pa mi se čak obratila sa „Vi“ ( jer ko sam ja da bi se mene neko uopće sjećo, ja sam bezlična ko čovječja ribica i tupa ko kramp, a baj d vej poznajemo se od seljačke bune naovamo ). A onda je svizac zamoto čokoladicu i iznenada se sjećanje razbistrilo i ja sam izronila iz mistične izmaglice zaborava i postala naglo prepoznata. Preobratila se iz čovječje ribice u ženu, a da prstom nisam pomakla.

Pa sam samo htjela reć sljedeće – moja šutnja zna bit i jest vrlo simptomatična. Dakle šutim iz jednog jedinog razloga; samo da vidim dokle bezobrazluk ide i koliko je faraon u svojoj veličini u stanju obezvređivat moju logiku. A onda kad mi padne klapna faraon završi ne u piramidi, nego u vražjoj materi, i jedino čega se sjeća je ringišpil u Pušćoj Bistri s kojeg se strmopizdio. Pouka ekspozea jest – dragi faraoni, mojtene čatpri postiglu. Čitam vas ko Alana Forda. A i mogli bi ostat bez nosa, ko Sfinga.