Tako je lako zagubiti se

Jeste čitali kak se čovjek u Turskoj priključio spasilačkoj ekipi u potrazi za samim sobom?

Bio sa ekipom, malo se zarakijali ( dobro, on malo više ) pa se izgubio u šumi ko Crvenkapica. Nije se javljo ženi, pa je ona sirota nazvala policiju da prijavi nestanak ispaćenog supružnika. Krenuli u šumu spasioci i neki volonteri da ga nađu, pa im se izgubljeni Crvenkapac pridružio, da ne bude sam a i da pomogne u potrazi. Tek kad je jedan od spasilaca zazvo njegovo ime, skužio je da njega traže, pa se bokček i javio. Navodno je bio silno zabrinut hoće se njegova obitelj skroz naljutit na njega.

Sjetilo me to priče o harmonikašu koji je eto malo sviro kod mladenca doma, sašio se ko maturalna haljina i takav pomućen prije ulaska u sakralni objekt otišo sa drugim svatovima, koji su imali vjenčanje prije njegovih mladenaca. Kad je pojeo dva tanjura juhe i malo se dobio, skužio je da ne pozna nikoga, pa ni mladence. Završio večeru do kraja pa objasnio da se slučajno zateko u krivim svatovima i zamolio ako bi ga neko prebacio autom do druge sale u kojoj je trebo i bit. Kad su ga dovezli, imo je stending ovejšns od strane svih svatova i ugostiteljskih djelatnika.

A ja sam prije par godina jedva pogodila u apartman gdje smo bili smješteni na smotri zborova. To strelica i tabli sa štokakvim životinjama, ne bi natrefila da si bog. Nahodala se sita i došla par minuta prije ostatka ekipe, koja je odlučila doć kasnije na spavanje. Stižu one, ja pušim na terasi znojna ko da sam trčala maraton, šta od živaca šta od hodanja. Da jel ja još nisam otišla leć. Pa reko jel izgledam ko da sam otišla leć, srećom je naselje dalje od mora, mogli su me i patrolni čamci tražit.

Kak se čovjek lako izgubi, to je čudo jedno. Dobro, ja sam bila trijezna pa je time čudo još veće.