Jesi pošla il si došla

Jel se vama desilo da zaspite popodne, pa se probudite i ne znate jeste pošli il ste došli? Meni je nekoliko puta, i moram priznat da je baš bezvezan osjećaj. Ne znaš jesi prespavo alarm za na poso, jel trebaš kuvat veću dozu jutarnje kave il onu lajt dozu popodnevne, i onda je najsigurnije upalit teve i na teletekstu vidjet datum i vrijeme.

Davnih se godina nešta slično desilo mojoj ispaćenoj roditeljici. Bila subota popodne, nešta ju je spopala glavobolja i žena popila prašak za glavu, stumbala rolete i legla. Drugi dan ujutro trebale smo ić tati u Krapinske toplice, onim busom šta u sedam i deset ide za Zagreb preko Bresta pa hvatat dalje bus za zagorske brege.
Ja se začitala u svom sobičku, kad čujem neko ulazi u dvorište; došla jedna njena strukovna kolegica po neke pripreme za školu šta joj je obećala dat. Da jel mama doma, reko - je, saću ja nju probudit, spava još otkad ko Trnoružica. Posjednem ja ženu na terasu, pristavim vodu za kavu i odem u šlafcimer probudit mamu. Ulazim ja u sobu, ona hrče sve u šesnajst. Polako je zdrmam, ona otvara oči i pita:
- Kolko ima sati?
- Deset do šest.
- Deset do šest?! Pa ti nisi normalna, šta me nisi zvala kad si već budna?!
Ne kužim ja šta joj treba značit "kad si već budna", imam posla jer idem strukovnoj kolegici zakuvat i iznest kavu. Iznesla ja kavu i njoj i sebi, pijuckamo mi i pričamo, a moje mame nema pa nema. Ne izlazi al nikako. Taman sam se htjela ustat da odem vidjet da se nije samo okrenula i nastavila spavat, kadli...otvaraju se vrata od dnevnog boravka i čujem ja da ona kopa po cipelaru. Mislim si - pa šta kopa jebote, imala je šlape na nogama kad je otišla u sobu? Otvaraju se i kuhinjska vrata, za par minuta, i na terasu izlazi moja mama spremljena ko za slikanje za osobnu. To je kostim, bluza, natapirana kosa, naflajbana usta i docrtane obrve, taška iz koje viri kišobran je prek ruke i pasent cipele na nogama.
Mi je gledamo ko začuđeni svatovi, a ni njoj nije svejedno.
- Pa kak si ti tak rano došla? - pita ona strukovnu kolegicu.
- Kak misliš rano, pa sad je šest i petnajst.
- Je, da. I sreća da si došla tak rano, taman popijemo kavu i dam ti teke i nas dvije idemo na bus.

I onda skužim šta je; pa nju je prebrikalo na nedjelju. Spavala je ko klada i kad je čula kolko je sati mislila je da je nedjelja ujutro.
- Mama, subota je, šest i petnajst popodne. Na bus idemo sutra ujutro.
Ona me gleda ko da sam s kruške pala, pali cigaretu i srkne gutljaj kave pa veli:
- Pa jel mi nisi mogla reć da je subota? Ono, subota, deset do šest?
Da jel joj nisam mogla reć?! Pa pitala me kolko ima sati, ja sam dala točan odgovor. Nisam bila upućena u činjenicu da su joj se pobrkali dani usljed spavanja. A ona nije imala gdje provjerit datum i točno vrijeme jer još nije izmislilo teletekst, kupovo se Studio petkom za teve program.

Tak da se nemojte uopće sekirat ako vas prebrika. Sve je dobro dok ne osvanete u krivom danu obučeni ko za svatove u šest i petnajst popodne, a ne trebate ić ama baš nikuda.