Srećom me rodilo u Evropi

Krenem jutros u dućan, fali mi nekih sitnica pa računam da ću ih bezbolno doteglit doma.

Naravno da se tih par sitnica pretvorilo u hrpu, izrijekom kako slijedi - donat voda, biterlemon ( za malo bućkat sa džinom ), dvije limenke pive, smrznuti pileći batki sa zabatkima, dvije kile krumpira, kila paradajza, topljeni sir, šunka u ovitku plus pureća - četrdeset deka, vlažne maramice, kava, kutija maski, četri kruške, spužvice za pranje, pašteta, tri runolist čokolade, limenka sarme ( nikad nisam žderala gotovu sarmu pa da eto probam ), kruh i pecivo. Brat bratu, dobrih deset kila za nosit. Mislim nije dućan daleko, al mene ta kesurina iz lidla preteže da šepesam ko Kvazimodo. Došla u kuću mokra ko da sam se usput i okupala. Jedva se malo uspjela dobit i doć do zraka da pobacam sve šta treba u frižider. Strpala bijeli veš prat i jurišno skuvala par krumpira, da imam za uz sarmu. ( Usput, sarma je niškoristi; ja sam navikla na moju sarmu, sa mojim kiselim zeljem, i žvakala sam ko da jedem tetrapak a ne kupus ).

I jedem ja to takvo plastično, i najednom mi padne na pamet - jebate, pa kak žene u Africi hendlaju to pusto nošenje? Kad ti treba vode, ajmo posude u ruke pa udri dvadeset kilometara do prvog izvora, napuni posude, natakrči na glavu i maži dvadeset kilometara nazad s posudom na glavi. I ne samo to; žene plemena Masai su, uz nabavu vode, zadužene za gradnju kuća, prikupljanje drva za kuvanje, mužnju krava, kuvanje i brigu o djeci. To onda valjda znači da ni ne spavaju, jer ne znam kad stignu skuvat ako četrdeset kilometara pređu da donesu vodu. Naravno da prvo moraju naložit vatru, muškarci ne stignu jer oni brane selo i stoku od divljih zvijeri; kud bi stigli da se zajebavaju s vatrom.

Da je mene, nedajbože, rodilo u plemenu Masai, ja bi jako brzo okončala karijeru žene. Il bi me putem od četrdeset kilometara požderali lavovi ( ne bi se baš najeli, al šta lav zna šta je šezdeset kila ), il bi me - kad skuže da nemrem hodat i da ne znam baš ni oko zidarije - samo predvečer zavezali s vanjske strane ograde od sela da me već spomenuti lavovi raščereče i požderu, jer nisam u stanju svaki dan preć četrdeset kilometara da žednom mužu donesem vode i naložim i skuvam i pazim na djecu, dok se on satra da obrani selo i stoku.
Ne znam samo kad bi stigla pisat, valjda hodajuć dok lamatam po vodu. Šta uopće nije loše, brže bi mi prošlo dvadeset kilometara.

( photo by alamy stock )