O prisili i žgancima

Nikada nisam bila pristaša prisile, ono - moraš i moraš. ( Baj d vej, ništa ja ne moram, ja sam se namorala. ) Pogotovo kad je u pitanju jelo i kad su u pitanju djeca. Možda zato šta je moja ispaćena roditeljica bila pristaša teorije da je anjpren juha jako fina, isto ko i hladetina, i da će mi narast rep ako ne budem jela te fine obroke. Hladetina me ubijala u pojam onakva cmuljava; mama zagrabi žlicom i prema meni, a hladetina se drmusa li drmusa. Još kad vidim kožicu il papak u tanjuru...ajme prestrašno.

Danas kuham palentu, pa se sjetim kako sam davnih godina došla po mog juniora u vrtić, a on miran i baš tužnjikav. Pitam šta je bilo - neće mi reć. Hodamo doma, pokušavam ga dobit da mi kaže, i on se konačno rasplače i jeca i kaže mi - danas me je teta natjerala da jedem žgance i gutao sam i gutao, pa me poslije bolio trbuh i povraćao sam. Meni se smračilo. Jerbo postoji i taktika - ako dijete neće jest, makni ga od stola i riješena stvar. Zašto bi dijete moralo na silu gutat ono šta ne voli? Dajte mi samo jedan razuman argument, molim vas.
Jedva ja njega umirila. Često sam znala skuhat palentu, al dijete je ne voli i pojede nešta drugo. Šta ću ga mrcvarit i ubjeđivat da se to mora kad se ništa ne mora, a pogotovo jest na silu pa povraćat. Drugo jutro dovedem ja njega u vrtić, kadli baš ta teta na prijemu djece. Otpratim ga do grupe, poljubim, on ode svojim prijateljima, a ja priđem teti i kažem - trebam vas na minutu. Eto nje za mnom, da šta je bilo. Reko saću ja brzinski i skraćeno, da ne idemo u bespuća od izuma kotača naovamo. Znači najljepše vas molim da moje dijete više ne prisiljavate da jede ono šta neće, jer ga ni ja doma ne prisiljavam na to. Ako neće jest, maknite ga od stola i nek čeka da dođe doma pa će već nešta pojest. Ona pocrvenila, da šta se ja petljam u pedagoške metode kad je općepoznata činjenica da sva djeca moraju sve jednako? Reko - gledajte, to vam je za mene isto ko da ja vas sad počnem ubjeđivat da morate imat moju visinu i boju kose. Jel možete i morate? Ni jedno ni drugo. Znači ako je za jelo ono šta on ne voli, molim vas još jednom da ga ne prisiljavate da jede, da izbjegnemo verbalni delikt i neugodnjake. Molim vas, za opće dobro, jer sam jako slaba na njegove suze i tugu.
Pocrvenila ona još jače, stisla usta do nevidljivosti i rekla - pa dobro, onda nek bude gladan. Reko - gledajte, ja sam vaše struke. Ja bi djetetu donijela šnjiticu kruha iz kuhinje da pojede. Al to bi ja napravila. Samo mi ga nemojte silit i biće sve u redu.
I bi tako. Nije više moro blejat nad žgancima za doručkom il ručkom. Bio bi za stolićem i crto. Najeo se kad dođe doma. Riješili problem žganaca za vijeke vjekova.

A ja ih baš volim. Naravno, izvađene malom žlicom i začinjene lukom i eventualno sitnim čvarcima. Ni ja ne bi jela palentu da mi neko kuvačom bubne u tanjur onu žutu gvalju i polije je mlijekom. Zna se šta su žganci.

( evo slikovni prikaz, i to u retro ranjglici na tufne )