O ušobolji

Oduvijek smo imali čuvarkuću. Pritom ne mislim na psa čuvara nego na divnu ljekovitu biljku, koju je moja baka Rossovka držala na krovu svoje nekadašnje štalice, obzirom da je bio nizak. Nikada za upalu uha nisam koristila ništa drugo osim čuvarkuće; iscijediš jedan ili dva lista, neko ti ulije u uho i za dan dva stvar riješena.

E sad...desilo se prije izvjesnog vremena da me na poslu počelo žigat uho, i to poprilično. Dok sam krenula kući počelo bolit, i to onak...fajn. I šta ću ja drugo neg na hitnu, jel tako. Da mi se da neki antibiotik i kapi za ušobolju. Došla ja, nigdje nikog. Kaže sestra - tu je doktor, saću ja njega zvat da dođe. Ja sjedim, držim se za uho, a njega nema pa nema. Ide ona prvi, drugi pa i treći put; ne ukazuje se on niotkuda. Reko - oprostite, jel da ja sjedim il da idem kući? Ne ne, saće on, samo šta nije.
Eto njega konačno. Jedna strana lica zajapurena i s onim štrajfama od jastuka, znate kad skušljate jastuk dok spavate. Jedva kapke drži otvorene. Pita me da kaj je bilo. Ja pokažem na desno uho, kažem da me počelo bolit na poslu. Tu će on pogledat moje ušno stanje, uzeo ono za pregledat uho i jedva pogodio. Gleda i gleda i gleda. Pa vadi pa opet stavlja i gleda i gleda. Pa kaže sestri:
- Ja tu niš ne vidim, dajte gospođi isperite uho pa ću onda pogledat.
Kopa ona po ladicama, nađe najveću špričetinu i našiba je punu vode, a meni uvali onaj metalni bubreg da držim dok mi ona ispire uho. Krenemo mi ispirat uho, kad će ona laktom maznut u jebeni metalni bubreg i voda se izlije kud - meni u krilo. Nije dosta šta me uho boli, još izgledam ko da sam se upišala. Jedva se ispere te moje uši, eto njega opet k meni. Gleda i gleda i gleda.
- Jel imamo kakvu veliku pincetu? - pita on sestru.
Ja slušam i ne vjerujem; razmišljam bil ga pitala jel mi misli obrve čupat, al odustajem od pokušaja da budem šaljiva i pitam - a šta vi mislite radit meni sa velikom pincetom po uhu?
- Niš vi ne brinite, samo sjedite.
Na moju ludu sreću, u ladicama nije bilo velike pincete a izjavio je da mu je mala pinceta niškoristi. Pa me počelo mučit šta imam u uhu jebote, da nije alien izrasto?
Tu on odustaje od pregleda, sjeda za stol pa piše i piše, ko Šolohov. Da jesam alergična na kakve ljekove. Reko nisam. Daje mi recept i ja sretna šta nije bilo pincete i s mokrim flekom od ispiranja ušiju šibam u ljekarnu. Dobar dan - dobar dan. Dajem recept, kad žena nosi kapi. Ja mislila napiso mi antibiotik, al očito je smatro da mi ne treba. Ajde dobro. Kadli žena kaže:
- Tri puta dnevno ukapati bolesno oko.
Reko - koje oko, pa nemam ja očobolju, mene uho boli. Al ajde, spremim kapi u tašku za slučaj očobolje. Nikad ti ne znaš šta te može snać.

Idem kući, svi me gledaju ispod oka jer se meni na krilo prolilo tri deci vode, a nemam vremena svima objašnjavat da nisam upišana nego mi je ispiralo uši.
Došla doma, otrgla dva lista čuvarkuće i prešla susjedi da mi ulije u uho. Ujutro još jednom, poslije posla još jednom. Prestala ušobolja u roku dva dana.
A ja riskirala goli život zbog jebenih kapi. Da je u ladicama bilo velikih pinceta, mogo mi je i bubnjić onakav pospan probit.
Pa ako nemate, nabavljajte čuvarkuću šta prije. Nekada su ljudi vjerovali da štiti kuću od vatre ili udara groma. Meni uvijek spasi uši.

( moja čuvarkuća, zlata vrijedna )