Kuće koje žive na vodi

Provela sam vikend s mojm najdražim frajerima. U četvrtak skuhala juhu i priredila sve da u petak samo mogu finiširat pileći paprikaš, našlo se i nešto sarme za pod zub. Znam što vole jesti, pa onda uvijek ide jelovnik po narudžbi.

Najdraži frajer vrlo je rano počeo ostajat na prespavancu kod mene; manji najdraži frajer skroz je drugačiji i jako se teško odvaja od mame i tate. Na moj upit hoće li moći prespavati dvije noći bez njih, odgovorio je:
- Ja sam sad odrastao, naravno da mogu.
Jedva sam dočekala petak popodne da ih zagrlim i izljubim. Došli su radosni i uzbuđeni što ostaju, mašući za mamom. Čak se i manji najdraži frajer pošteno natrpao pilećeg paprikaša ( najdraži frajer je riješio dva tanjura, to mu je jedno od omiljenih jela ). Izvela ih malo na zrak i već se spustila noć. Obzirom da su rano ustajali cijeli tjedan, rano im se i prispavalo, pa smo već iza osam sati završili u pidžamama u krevetu. Slučajno sam na nekom programu nabasala na dokumentarac o Plitvicama.
- I tu sam bio - kaže manji najdraži frajer zijevajući i šuškajući svojom dekicom na točkice.
- Sutra ćemo ići u Rastoke, to su ti male Plitvice - kažem mu.
- Misliš isto ima jako puno vode?
- Ima, i krasnih slapova i bukova. Vidjećeš i...
Čujem duboko disanje; hodanje i paprikaš su učinili svoje, zaspao je kao mali puh.
Jutro je osvanulo zapršeno malenim snježićem. Probudili se prije sedam, pitao ide li doma kad padne mrak. Najdraži frajer ponovio edukaciju da ostaju spavati dva dana i da se s tim složio. Doručkovali, utrpala ih i izvela na vrištine iza kuće, da se malo smrznu i istrče. Tražili smo loge od srna, ali ih nismo našli. Teško da bi nas čekale, uz onoliku graju i smijeh i ciku manjeg frajera koji je stalno stresao snijeg sa grana na sebe i onda se smijao iz sveg glasa.
Ručali smo rano jer su se rano i probudili, pa izmrzli vani. Ubili oko poslije ručka ( pod izlikom da idemo gledat crtiće u krevet ), pa još jedan krug do šume. Opet pitanje jel ide doma kad padne mrak, opet edukacija od strane najdražeg frajera. Presvlačenje, konstatacija da su gladni, pojeli još malo juhe i pečenih jaja pa u Rastoke.
Idemo preko drvenog mosta; najdraži frajer je malo zabrinut, kaže da mu most uopće ne izgleda sigurno. Ali zato manji najdraži frajer skače ko mali vilenjak, cof na njegovoj kapi leti na sve strane. Prelazimo most i ukazuje se ljepota rastočkih kuća.
- Pa te kuće žive na vodi - kaže on.
Smijemo se, kažem - u pravu si, zbilja žive na vodi. U nekima od njih melje se i brašno; priča o brašnu ga previše ne zanima, zaviruje oko ograde i stalno ispituje može li se tu kupati.
- Jako ti je hladna ta voda - kažem mu.
- Ali ja sam velik - odgovara mi sa širokim osmijehom.
- Dovoljno velik da i večeras spavaš tu?
Osmijeh malo splašnjava ali klima glavicom da može. Svidio mu se jako najveći buk, ali je rekao da mu ništa ne govorimo jer ne čuje.
Jedva dočekali ćevape za večeru, natrpali se i opet pitanje jel ide doma kad se probudi. Na potvrdan odgovor se smiješi i šuška svoju dekicu, kaže - idem onda brzo spavati.
Ujutro je još malo probazao vani po debelom mrazu i s vrata pitao - jel sad idemo doma? Ugledao spremljenu torbu i igračke, silno se razveselio, a onda se solidarizirao sa starijim bratom kojem je bilo jako žao što ide pa je izjavio da je i njemu jako žao.

Kuće koje žive na vodi već tonu u san, ovijene hukom vode. I moji najdraži frajeri se vjerojatno već spremaju za večeru i pidžame.
A meni je sve tako prazno bez njihovog smijeha i larme. Njihova radost je moj život.