Petrinjske kronike - priča o Pepi

Pepu sam najviše zapamtila po esembe šinjelu kojeg je nosio cijelu godinu; ko da je zarasto za njega. Moglo ga se vidjet posvuda po Petrinji; sjećam se da je jednom zgodom u disku na Kupi završio na plesnom podiju u rolšuhama, uz ovacije svih nazočnih, i pokazo da je Travolta za njega čisti amater.

Jedna od najurnebesnijih zgoda za koju sam sigurna da nije samo pusta priča jest ona iz svatova mog brata. Prošla večera, svatovi se rasplesali, i moja strinka izašla van malo udahnut friškog zraka, jebiga gadno je kuhat za svatove u sedmom mjesecu, a ona je kuhinju imala na svojoj grbači. Sa ladnom trajnom i ružmarinom na bijeloj kuti u kojoj je uvijek kuhala, stoji ona dakle pred ulazom u salu tadašnjeg Doma kulture, kadli eto Pepe, forsira nogostup iz pravca parka. U šinjelu, ko i obično.
- Dobro veče, gospođo Milka, jel su to svatovi u sali? ( moju je strinku poznala cijela Petrinja i šire, kuhala je nema kome nije )
- Jesu, Pepa, al ti kolko vidim ružmarina nemaš. Znači u startu ćemo se dogovorit - dobićeš juhe, odojka i grah salate i dvije pive, poješćeš to kod mene u kuhinji i nokat dalje. Jel dogovoreno?
- Gospođo Milka, a kad nije bilo? Ak vi tak velite, nemre bit drugačije.
Uvede ona Pepu u kuhinju, natrpa mu tanjure i stavi mu sa strane stolac da se najede i dobavi dvije ladne pive iz korita punog leda. Pepa se najeo, mazno jednu pivu i ipak odlučio malo uć u salu, čisto da vidi koga sve ima. I bratovi kolege ga posjednu za stol, da nek popije s njima još po jednu.
Pepa sjedne, šta će kad su ga već zvali, pa prvo iz čarape ( ne lažem, života mi moga ) izvadi kutiju Partnera. Pitaju ga oni da zašto nosi cigarete u čarapi.
- E pa zato šta mi stalno ispadaju iz džepa. To je jedno, a drugo - stalno neko fekta, to nemreš nadavat. I onda izvrnem džep i kažem da nemam. A one u čarapi, niko za njih ne zna. Nekad i ja zaboravim.
Tu će Pepa zapalit jedan Partner, kadli...skužimo svi da ima nalakirane nokte na desnoj ruci, i to žarkocrvenim lakom. Pa pitamo šta je to.
- Da šta je, lego sam se na klupu samo na tri minute da odmorim oči i jebiga probudim se sa nalafranim noktima. Ko ih je nalafro - pojma nemam, al da znam jebo bi mu sve po spisku.
Pitamo ga da šta ne skine to acetonom s noktiju.
- Pa nisam poludio, šta ću kupovat aceton. Rađe kupim pive za te novce, to će ionak spast kad perem ruke. Siđe to.
I tak se mi smijemo od Pepe i od noktiju, kad eto strinke. Krpa na ramenu, ruke na bokovima, i ravno k nama. Pepa se potuljio ko malo dijete.
- Dobro, kome ja pričam?! Šta sam ja tebi rekla, najest se i popit one pive i nokat?! Jesam to rekla?!
- Jeste, gospođo Milka, evo saću ja odma se dić i idem, sam da uzmem cigare. Lakonoć dečki, mora se ić, nema tu šta, kad gospođa Milka veli.
Tu i strinka skuži žarkocrvene nokte i veli:
- E da sam vidjela da si nokte nalakiro, ne bi jeo ni pod razno. Sram te bilo, u tvojim godinama baš takvu budalu od sebe radit.
- Ma nisam ja, gospođo Milka, to fakini dok sam u parku...

Strinka ga izvodi prema vratima, a on nam odmahuje rukom ko papa, i to onom rukom s nalakiranim noktima.
Moja mama je kasnije pitala jel to ona iz daljeg dobro vidjela da Pepa ima nalakirane nokte, reko - pričaću ti kasnije, neg šta nego ima nalakirane nokte.
To samo odabrani imaju.