Gmizgmiz

Odmalena se grozim zmija.

Dok sam skupljala sličice za album Životinjskog carstva, pa kad odmotam i prvo idem vidjet sličicu, pa mi izroni kobra il zvečarka...odma zafitiljim i čokoladu i omot i sve u tri vražje matere. Ne bi uzela sličicu u ruku da me neko davit krene. Sve mi je zmije u album polijepila ispaćena roditeljica; nabrajala, naravno - pa ti nisi normalna, to su nacrtane zmije, šta izvodiš, evo vidi kak ja lijepim...a meni duša u nosu, ne bi je ja zalijepila da je triput nacrtana.
Sjećam se da smo u srednjoj školi, u kabinetu biologije, imali neke zmije u flašama; mrtve naravno, al meni to ništa nije značilo, svaki put kad bi pogledala prema njima činilo mi se da se miču i da će svaki tren izbauljat iz staklenke van i krenut ravno na mene.
Godine prolaze, al moj strah ne jenjava. Kako povremeno obitavam u Lici, volim se spustit u vrištine iza kuće i čekat srne da izađu predvečer na pašu. E otkad mi je rečeno da je poskok osvano pod lipom, od koje do ulaza u kuću ima brat bratu desetak metara, u vrištine idem uz neviđene mjere opreza i na svaki šušanj me probija znoj, jebote ko da je poskok medvjed pa će kršit pred sobom da baš mene dobavi. Al strah ne priznaje realni svijet. Da neko u travu metne onu nekadašnju šarenu žnoru od pegle ne bi me oživjelo ni elektrošokovima.
Nikad neću zaboravit kad mi je sestrična na krilo stavila torbu od zmijske kože. Mili moj Bože...ona ni dan danas ne zna da je sretna šta torbu nisam zafitiljila kroz prozor od auta il iskočila iz auta u vožnji. Pa ne bi torbu dirnula rukama da unutra ima milion novaca, sve čekala oće zasiktat il me ugrist. Ajme fuj. Kad me taj put nije kap udarila valjda nikad neće.
I gledam neki dan na tamo nekom teve kanalu divlje životinje Južne Amerike, kadli eto anakonde. Kaže frajer, može narast do devet metara i težit do valjda tristo kila, nisam uspjela čut kolko jer sam utekla u kuhinju i nisam se vraćala dok mi se izrijekom nije potvrdilo da su na teveu osvanule neke normalnije životinje. Pa kud ćeš mi ispunit ekran anakondom debelom ko traktorska guma, najrađe bi se zavukla pod trosjed da mogu ( al lakše je zdimit u kuhinju, a i nemrem pod trosjed, prenizak je ).
I onda, ko šlag na tortu, u izlogu kod Kineza vidim haljinicu za curice sa šta? Zmijskim uzorkom. Pa to valjda samo njima može past na pamet, stavit print sa uzorkom zmije na dječju haljinu. To bi ja grabljama metala u vešmašinu i grabljama stavljala na štrik. Rukama dirnut - nema šanse, da je stoput samo print.

( Da se razumijemo - žao mi je zmija, koliko ih ubiju i ogule za čizme, torbe, jakne, oslobodimebože; al kako rekoh - u strahu su velike oči. Ja kad vidim zmiju tražim oči iduća dva dana po glavi, da vidim jesu još na mjestu ).