Šiš - šiš...

Godinama sam imala dugu kosu. Pritom ne mislim na kosu do ramena; mislim na plašt od kose dostojan gričke vještice.

Treba to oprat; svako pranje dva deci šampona, pa ispiri ko deku, pa žmiči ko deku, pa smoči šest ručnika dok se kosurina blago oslobodi vode. Znači svako pranje tristo litara vode i spomenuti ručnici. Pa nikad osušit jebote; moraš oprat ujutro da se osuši do navečer, dok kreneš spavat. Srećom je moja ispaćena roditeljica bila pobornik visokog vezanja kose, koja je onda negdje u sedmom razredu odbila daljnju suradnju i popucala od vezanja i ošišala se ja prvo do ramena, a onda skroz na kratko. Lakša glava petnajst kila, ne znaš ni prat to tak kratko pa svaki put dekneš na glavu uobičajenu dozu šampona kojeg onda ispireš pol sata.
Dugo sam imala kratku kosu, i iskreno ne znam šta mi je došlo da je opet počnem puštat. Pa kad je prerasla ramena onda mi je bilo žao šišat, ko krasna je i gusta i šteta mi je ić pod škare. To šta sam je stalno nosila zavezanu - to nema veze. Znala sam otić na neko peglanje isključivo za specijalne prigode, i svatovsku pundžu sa stopedeset kineskih šnala ( imam ludu sreću pa je dan svatova mog juniora bio pakleno vruć, da je bilo grmljavine ubilo bi me ko zeca usljed tolikog željeza po glavi ).
I prije pet godina održavo se krasan obljetnički koncert, dvadeset godina kako naš maestro vodi zbor, pa sam dobila zaduženje malo i vodit taj lijepi koncert. I odlučim se ja ošišat.
- Hoćemo vrhove i malo stanjit, pa speglat? - pita moja tadašnja frizerka.
- Nećemo. Šišaćemo.
- Fino. Idemo do ramena?
- Najn. Šišamo.
- Pa oćeš paž? Tvoja kosa je gu...
- Š i š a m o. Na kratko.
- Skroz kratko?!
- Oujea. Samo reži.
Dobila se ona od prvotnog šoka, ja dala naputak da se kosu ostavi za eventualnu izradu neke perike ( tad je bilo aktualno skupljanje kose za izradu perika za djecu oboljelu od malignih bolesti ). Svezala ona gumicama hrpu repova, pita - jesi spremna, kad odrežem prvi nema nazad. Reko - ja sam rođena spremna, ne znam šta čekaš. Najgore mi je bilo gledat kak reže prvi rep; šta je dalje odmicala, ja sam bila sve sretnija. Pa kad se konačno iza silnog šišanja ukazala prekrasna piksica...ajme blaženstva. Glava lagana ko perce, a ja samu sebe ne prepoznajem u špiglu.
Stižem ja pred naše prostorije, još sam u mrakači, i čujem kak jedan od starijih tenora pita - ko ono dolazi odozdola. Reko - ne brigajte, znam lozinku. Svi ko začuđeni svatovi, ko da me nikad vidjeli nisu. Čak me ni najdraži frajer nije prepozno, bio je s roditeljima na koncertu i svratili su malo prije da me vidi u haljini. Gleda dijete kroz mene, dok ga nisam uzela u ruke i progovorila. Gleda me pa kaže - baka mema kocu ( nema kosu, još smo tepali tada ). Mislim si - zlato moje, ja tek sad imam kosu. Ono je bio prekrivač za dvosjed.

Mislim da me više puškom ne bi natjeralo da je puštam. Ovo sam prava ja. A i šampona trošim brat bratu četrnajst puta manje.

( ovo je rezultat tog prigodničkog šišanja )