Kućica od slame

Manji najdraži frajer proveo je poslijepodne sa mnom. Stigao ravno iz vrtića, sa zelenom čašom punom Domaćica keksića koje su dobili za užinu prije polaska kući.

-Daj mi onu dekicu koja izgleda kao ovca - kaže mi.
Donosim iz sobe bijelu Dormeo dekicu koja s donje strane baš i podsjeća na ovčje krzno. On se penje na dvosjed pa se pokriva dekicom i jede kekse.
- Smijem li dati Bonkici jedan keks? - pita, jer Bonkica vreba kao kobac hoće li mu ispasti koji komadić keksa da ga pojede.
- Ne, ona ne smije jesti kekse. Bolio bi je trbuh.
- I mene je bolio trbuh, puno sam pojeo u vrtiću - govori punih usta.
- Hoćeš li kasnije moći pojesti ćevape?
- Kupila si? Malo ću kasnije jesti, sad jedem kekse.
Gleda crtiće i šuška pod dekicom sve dok i zadnji keks nije pojeo.
- Sad ću ti nacrtati meduzu.
- A tko je meduza?
- Pa ona živi u moru i jako opeče ako je diraš.
Crta mi nasmiješenu meduzu, odmah ispod ogromnog zmaja kojeg je crtao jučer.
- Pa meduza se smiješi, onda nije jako opasna.
- A daj...pa ovo nije prava meduza, samo sam je nacrtao.
Malo slaže kockice i konstatira da je gladan. Odmotavam ćevape i gledam kako ih slatko jede.
- Jako su fini. Ti nećeš jesti?
- Ja ću kasnije, jela sam juhu.
- Onda nemoj, boliće i tebe trbuh - govori mi dok jede.
Sav je ozaren kad mu donesem kornet od čokolade, taj najviše voli. Traži i vlažnu maramicu da briše ručice.
Malo smo i pjevali i razgovarali o Krampusu, kojeg se on užasava.
- Ne boj se Krampusa, pa znaš što sam ti već puno puta rekla?
- Znam, da me ne smije ni pogledati jer ti imaš meklu ( metlu, da bude jasnije ).
- Tako je. I ne smije ti Krampus ništa jer će imati posla sa mnom.

Tata dolazi po njega, pa mu oblačim jaknu i izlazimo u pohladnu noć, na svjetlost uličnih svjetiljki pod kojima je Brezje tako čarobno.
- Gle tamo kućicu od slame ( pokazuje prstićem staru, trošnu, napuštenu kućicu na samom zavoju, čiji je krov opleten puzavcem pa mu izgleda kao kućica od slame ).
- Nije to kućica od slame, samo je prazna. Nekad su u njoj živjeli jedan djed i baka.
- A gdje su sad?
- Oni su umrli - kažem mu.
- Ali zašto? ( to je pitanje koje najčešće postavlja, u vezi svega )
- Bili su stari i bolesni.
On podiže pogled i pita me isto ono što me ne tako davno pitao i najdraži frajer:
- Hoćeš li i ti umriti?
- Hoću, jednom kad budem stara i bolesna.
- Ali zašto? Ti nisi stara i bolesna.
Pušta moju ruku i grli me oko nogu, uvijek tako grli kad mu dođe da se pomazi.
- Nisam. Daj mi jednu veliku pusu - saginjem se i dobivam baš veliku pusu u obraz.
Stiže i tata, on ulazi u auto i maše mi ručicom dok odlaze.

Ja ostajem gledajući za njima i pogled mi na trenutak ponovo zapinje za kućicu od slame koja je nekad bila nečiji život. Ulazim u dvorište i po tko zna koji put razmišljam koliko ljubavi i radosti sam primila od dvojice prekrasnih mališana, koje volim više od ičega.
Više od same sebe. Više od života.

( meduza i kućica od slame, da ih vidite )