Žirafofobija

U vrijeme kad sam se ja iz curetka pretvarala u onak...malo ozbiljniju djevojku, ideal ženske ljepote bio je dijametralno suprotan onom šta sam ja vidjela svaki put kad bi stala pred ogledalo, da ne kažem špigl.

Znači, sve cure koje su bile in i za kojima su se dečki otimali bile su niže od mene barem za glavu; ja sam bila najviša u razredu i stršala sam gdje god bi stala na onim glupim razrednim fotkama za kraj školske godine. Sve su in cure imale puno jače noge i bokove od mene; ja sam zato imala puno duže noge, pa su moje noge završavale recimo tamo gdje bi njima počinjo struk. Da stvar bude još bolja, i moja je mama bila njihove visine i građe, pa sam ja zapravo stalno imala osjećaj da sam ružno pače među labudovima.
Pa onda još mama dođe na ideju da imam nosit šos barem na školske priredbe, kad ga već neću al nikako nosit barem kad je toplo. Donekle je bilo prihvatljivo dok sam bila mlađa, al sa nekih petnajst - šesnajst me počela mrcvarit da zašto ja ne bi nosila cipele na petu.
- Zato šta ne znam hodat u tome, i zato šta sam na petama ko Krešo Ćosić, eto zato. I zato šta imam tanke i dugačke noge ko žirafa, eto zato. I neću u tome hodat.
Ona je samo podigla obrvu, šta je značilo samo jedno - da će istjerat na svoje pa makar kako. Naravno da je kroz par dana kupila u Borovu krasne crne cipele na petu, i mrcvarila me dok ih nisam konačno obula. A kad sam ih obula...majkosvetabožja, činilo mi se da ću zapinjat glavom za štokove po kući.
- E sad ajde obuci onu tamnoplavu suknju...
( to je bila jedina suknja koju sam imala, i služila je u svrhe javnih školskih nastupa )
- Neću je oblačit jer neću nosit šos sa ovim cipelama. Amen.
- Jel ideš sama po nju u ormar il da je ja donesem? Ako te ja budem oblačila biće svašta, onda možda bolje da sama to rješavaš.
Šta sam drugo mogla nego oblačit jebeni tamnoplavi šos, samo da me ostavi na miru. Obukla šos, natakla peturde i jedva doševrljala u kuhinju. Ona me odmjeri, popravi suknju i kaže:
- Pa dobro ti stoji. Čak ti ni noge ne izgledaju tanke.
Ja luda; kud ćeš mi to govorit, ionako sam umislila da sam ko žirafa.
- Sad hodaj. Izravnaj leđa, šta si se smotala ko betonsko željezo...ajmo glavu gore, leđa ravno, gledaj pred sebe.
Kud ću gledat pred sebe, da vrat slomim jebote? Lelujam ja malo, pa se izujem i skinem demonstrativno šos uz izjavu - ja ti to nosit neću. Nema šanse da ćeš me u to natjerat.
Jel možda trebam reć da sam na nastupu za Dan žena nosila tamnoplavu suknju i cipele, iako sam u njima bila viša od devedeset posto ljudi na pozornici? Morala sam, roditeljica je izašla ranije iz škole i dojaparila u Petrinju mene gledat tijekom izvedbe, da bude sigurna da neću obut balerinke. ( Doista, ponijela mi je balerinke u najlonkesi da se preobujem kad je spektakl završio ).

Ostalo je povijest. Godinama kasnije sam bez pol muke hodala na petama od deset centimetara. Sad razmišljam o kupnji borosana, zabole me noge čim vidim peturine.
A i vremena su se promijenila; sad recimo bez problema gledam svoje žirafa noge ležerno prekrižene na ležaljci. Sa petnajst - šesnajst bi ih zamotala u kariranu deku, da ih niko ne vidi.

( photo - leđere u Rovinju, mislim lani )