Ključni problem

Ja nekad imam filing da sam kremdelakrem. Ono, odabrana za sve moguće i nemoguće situacije samo zato da bi o njima šta? Pa mogla pisat.

Pa tak recimo danas idem s posla. Natovarena najlonkesom koja sadrži široku gastronomsku ponudu - kruh, čvarke, pileći rasjek, majonezu, neke limenke pive, kinder pingui, kavu, nema šta nema. Vruće, sparina, jedva čekam da doševrljam kući. I stižem ja do rezidencije, tražim ključ po torbi...kadli ključa nema. Ja se izbezumila; pa znam da mora bit tu, svaki dan ga stavljam u isti džepić baš da izbjegnem ovakve situacije. Nema, pojelo ga putem nešta. Tu ja pretrpavam iz torbe u najlonkesu novčanik, naočale, Kafetine, rezervnu bananu ako bi mi pao kalij...ma kakvi. Nema ga i gotovo. Mislim da se razumijemo - dosta sam ja visoka da mogu skočit prek ograde, al imam na sebi suknju i jebene platnene platforme. Znači moram uvrebat da nema nikoga na cesti pa onda prebacit najlonkesu i skakat, i to kroz jedan dio žive ograde.
Srećom nema nikoga; žvajznem ja najlonkesu prek plota kirurškim pokretima ( da ne poispadaju sve te gluparije van ) i taman da ću podić suknju i krenut u rođeno dvorište - eto auta, pa biciklista, pa nekog ćuke koji nonstop hoda po našoj ulici pa se uzjebali svi cucki od susjeda. Eto jedne susjede van iz kuće, došla potjerat svoju kuju da ne laje; ja šta ću, stojim ispod lijeske i ko gledam jel ima lješnjaka. Tu bi ona sad i malo porazgovarala, dobar dan - dobar dan, pa jel ima lješnjaka, eto sve je suho, ni paradajza baš nema...ja znalački sve potvrđujem i šuškam po granama od lijeske, nema mi druge. Jedva ona ode. Ja glavu lijevo - desno, nema nikog; podignem malo suknju i naskočim na ogradu, i taman da ću prejašit kad eto nekog balavandera na biciklu. Pita on mene, pazi sad - jel vi niste čuli da se može uć i kroz vrata? Sad bi ja najrađe zjalila za njim, još bi ga rađe gađala pilećim rasjekom al nemrem do njega jer je najlonkesa već u dvorištu. Skočim u rođeno dvorište, znojnija jedno pet puta neg šta sam bila prije pregleda lijeske i jašenja na plotu, uzela najlonkesu i pravac u kuću, bijesna ko ris.
Presvukla se, popila vode da se malo dobijem i istresla sve iz torbe na stol. Kad eto ključa zafafuljanog u račun od Amerikena, koji sam jutros platila na kiosku. Ko da ga je onaj svizac iz reklame za Milku osobno zamoto.

Pa se najela, i evo pijem kavu i razmišljam o tome da konačno moram stavit ključeve na neki privjesak. I još uvijek razmišljam bil išla postavit zasjedu onom malom šmrkavcu šta me pito za vrata; ono, da ga gađam il batkom il zabatkom kad se pojavi na povratku.
Ma neću, prevruće je.