U strahu su velike oči

Vi se sigurno pitate zašto ja sinoć nisam ništa pisala. E pa imala sam urgentnu situaciju u stambenom prostoru, eto šta je razlog. Saću ja brzinski objasnit šta me snašlo.

Znači sjedile na terasi i razgovarale o svekolikim temama ( slično onom dijalogu koji sam oćeš - nećeš morala slušat u busu jer nisam imala kuda), kad najednom kroz mrakaču eto nekakve mačke, crna ko najcrnja noć, i izgubi se u vidu čajnih kolutića. Kaže moja sestra - otvorena su vrata, ajde dolje vidi da nije ušla unutra. Usput pokupimo šalice, čaše, flašu od soka i saću ja niz štinge. Upalim svjetlo i zovem micmic, micmicmic, i nosim šalice u kuhinju. Kad čujem kako sestra meni iza leđa nabija nogama od pod, al nabija divljački. Ono, lupa sve u šesnajst. Reko šta radi ona, znam da voli životinje, nije moguće da tuče mačku.
Tu na scenu stupa moja nećakinja, koja za mnom nosi još turu suđa. Pitam - šta radi ona tamo u ćošku? Ona spušta suđe u sudoper i ko za usput kaže - ma ništa, ubija škorpiona.
Ja dobro da ne ulazim u sudoper. Šta ubija, škorpiona?! Tu je meni tlak na granici da me šlagira, a otkucaji srca nemjerljivi. Kaže daj mi muvoklop da ga zatučem dokraja. Nosim ja muvoklop i mislim bil bilo bolje skinut plinsku bocu pa ga spalit brenerom, al nema brenera u kući stoposto. Dok ja susjedima objasnim šta mi treba i za šta mi treba - izgrišće mi zvijer familiju.
Kaže sestra - daj mi upaljač. Ostavljam muvoklop i dodajem ko sestra instrumentarka kauflandov upaljač. E jebiga ne da se pojačat ko bacač plamena, pa ga sestra zeru pali, zeru gnječi. Ja stojim iza stolca i čekam daljnje naredbe za iduće ubojito sredstvo,da budem raspoloživa za dohvaćanje. Kaže sestra - gotov je, daj muvoklop il neku lopaticu da ga šiknem van. Saću ja bliže prić s naoružanjem, da vidim pokojnika. Leži on zdrepan na podu, al ja svejedno škiljim izdaleka, jer šta ako skoči s poda? Jebate, ko da je anakonda bila a ne to malo škorpiona, al u mojim očima on je velik ko nahtkasl. Ode sestra po neku lopaticu, nije se ni mrtav dao na muvoklop, i saće ona njega uz visoke počasti iznest u mrakaču. Mi štabamo za njom, a ona još prema nama razmahne rukom u kojoj je lopatica na kojoj je blagopokojni istarski škorpion. Ajme stampeda i dreke... susjedi su sigurno mislili da Džek Trbosjek osobno ordinira kod nas.
E kad je obavljen ukop u vidu bacanja škorpiona u mrak, počelo me mučit jel ima još koji negdje. Jer ja tu spavam. Pa vadi sve iz torbe, pa viri pod ležaj, pa njuškaj vamo pa otvaraj tamo. Sestra prerovala i krevet, da nije đubre leglo prije mene i čeka večeru. Došlo mi da legnem na stol ko pileći rasjek na dasku, al oka sklopila ne bi, znate vi šta znači spavat na stolu?! Pa popila šlaftablete i sfrkala se ko sarma, nadajuć se da ću ga čut ako po noći klještima zapne za ormar il nogu od kreveta. Zaspala i cijelu noć sanjala piramide i grbadeve i cijeli ešalon škorpiona koji nadire u moj krevetni prostor.

Jutros gledam fotku strašne zvijeri na Internetu i nemrem se načudit kak je sinoć izgledo ko nahtkasl. Jutros izgleda ko i inače - ima cca pet centimetara. A ja sinoć doživila šok ko da je Godzila osobno sjeo za stol.
Šta ono kažu - u strahu su velike oči? Moje su sinoć bile ko odašiljač na Sljemenu.

( photo - bespuća Interneta)