Trinaesta sekunda

Ljubav se ne može krivotvoriti ni sakriti.

Dolazi nenadano, poput ljetne oluje kada se plavetnilo neba iznenada zamrači i grmljavina utiša pjev ptica. Razlika je u tome što oluja prođe; nebo se ubrzo razvedri i kao da se ništa nije desilo. Dan se nastavlja uobičajenim ritmom, tek poneka lokvica i miris ljetne kiše upućuje na činjenicu da se nešto neuobičajeno pojavilo u sasvim uobičajenom predvečerju. S ljubavlju je sasvim drugačije.

Ponekad je dovoljan tek pogled; dubina duše naprosto sluti što se dešava i što će se tek desiti. I sve je dobro ako onaj drugi pogled prepozna, ako nasluti koliko je podrhtavanja izazvao u nečijoj nutrini. Ako izgubi taj dragocjeni trenutak ili ga ne doživi jednakim intenzitetom, zamračio je onaj drugi uzdrhtali pogled na tko zna koliko dugo. Možda zauvijek. Jer koliko god vremena da prođe, ostaje neizgovoreno pitanje - kako je moguće da nije vidio ili vidjela? Sve je bilo tako očigledno. Prođu godine, prođe život koji krene sasvim drugim tokovima. S vremena na vrijeme iz duboko sakrivene ladice izroni onaj pogled, tek toliko da se nutrina naježi. Obično to izazove neka sitnica - pjesma na radiju, neki miris ili predmet kojeg dugo nisi oćutio ni vidio. Pitanje se vrati, možda ne onim intenzitetom kao nekada, ali dovoljno da zapeče. Zagura ga se natrag u ladicu, duboko udahne i krene dalje, tokom života koji to možda i nije.

Ponekad se pitam je li ljubav blagoslov ili prokletstvo. Jesu li sretniji oni koji su je oćutili i ostali kao gromom ošinuti, ili oni koji zapravo nikad nisu pogledom naslutili njen dolazak? To je pitanje za milion dolara, i svatko ima svoj odgovor na njega.

Trinaesta sekunda fantastično je odglumljen pogled koji na trenutak zaustavi vrijeme, disanje, sam život.
Koliko takvo nešto ima smisla i koliko je vrijedno...to je još jedno pitanje za milion dolara.
Nismo svi isti. I bolje da je tako.