Summer time

Kako je dobro kad se u jednom danu potrefe dvije stvari koje jako voliš. Pa se recimo dvadesetprvi lipnja obilježava ko svjetski dan glazbe, a ujedno je i prvi dan ljeta; jel postoji bolja kombinacija, ajde recite?

Ajmo naopako krenut, prvo ćemo malo o ljetu. Uopće neću slušat kuknjavu kak je prevruće, kak se nemre jest, kak se otapa asfalt ko sladoled. Ja ko zimsko dijete, rođena usred siječnja, ovdje svečano izjavljujem da studen mrzim više od ičega. Onu zimsku idilu zvanu minus osamnajst ujutro, kad po mrkloj mrakači krećeš od doma na poso i odsklizavaš po snijegu i ledu ko na turneji četri skakaone, jedino nemaš skije i kacigu. Al zato imaš podgaće, gaće i nadgaće, grilonke i flafi čarape iz Lidla, potkošulju, majicu, debelu vestu, pernatu jaknu, vunenu kapu, šal duljine dva i pol metra omotan prek kape i pernate jakne, rukavice i protuproklizavajuće teške čizme na nogama. Pa nedajbože past u toj pustoj robi - nemreš se ustat i da hoćeš, pa se sve nadaš da će naić neka dobra duša il grtaličar da te barem osovi na noge da možeš dalje odšepesat svojim transportno - cipelarnim putem. Pa kad ti procuri nos, dok odmotaš šal obrišeš sve šmrklje šalom i samo ga zbandažiraš nazad. I sad to usporedit sa ovom milinom - imaš na sebi možda neku tanku opravu il dugačku majicu za po kući. Kad zahladi malo izađeš na dvorište gledat krijesnice ( koje sam bajdvej konačno vidjela u velikom broju, nakon nekoliko godina ) i usput ubiješ stodvadesetšest komaraca veličine vrapca, al nema veze - topla je ljetna noć, padaju zvijezde i ne skliže ti se pod nogama. Najhladnije šta ti se može desit je jedan dobar sladoled od lješnjaka.

Glazba je još bolji fenomen. Kak god da si poštelan, šta god da radiš - ona je stalno tu. Mogu recimo dat neke svoje primjere, otkud znam šta kome paše. Kad radim ono šta najviše mrzim, dakle kad peglam, onda uvijek ide rok - AC/DC, Gary Moore, Azra, Deep Purple, Dire Straits, i to razjapljeno do daske, da ne čujem kak šišti para iz pegle. Ak treba ribat nešta, e onda imam blast to the past, znači idemo u rikverc pa tu prolazi i Boney M, i Elvis, i svi ti fosilni ostaci; ima i rezervna opcija koja se zove DJ Tiesto, David Guetta, Bob Sinclar, to je za jako ribanje uzrokovano naletom tjeskobe. Kad sam sjebana, da ne kažem uznemirena, e onda zaokrećemo za tristošezdeset u smjeru žestokih žiloreza koji iziskuju zamračenu prostoriju i buljenje u prazno, tipa Streisand, Celine Dion, stari stiskavci Beatlesa, Moody Blues, Santana. Za podizanje samopoštovanja i pretvaranje svoje nesvijesti u svijest jedino i isključivo može proć Aretha Franklin. Gospodin Clapton ide u svim opcijama, u svim raspoloženjima i u svim okolnostima, jer je on nedodirljiv. Za promišljanje smisla života ide Bach, Mozart i Vivaldi.

Ja mu ga zapravo dođem ko neki mršavi džuboks; sve ovisi od dana do dana, jer toliko toga šta slušam nisam ni spomenula, trajalo bi ko Kastrov govor pa nema smisla da sad odnemila donedraga ispisujem cijelu plejlistu koja je pozamašna i nikad ne znam kako će počet i kako će završit. Slušajte glazbu i uživajte u današnjem solsticiju, ko zna kakva se sve čudesa mogu desit pod ta dva utjecaja. Ja još malo pa idem vrebat krijesnice i pojest sladoled na rođenoj terasi, ako mi ga ne otmu komarci.



( moj najdraži stavak ljeta, starog rockera Vivaldija )