Krenula sam kroz Vienu, prvi dio

Jučer sam imala poprilično buran dan. Prvo putovanje, to sve znate kak ide - odmataj sendvićak sa domaćom kobasicom iz folije petnajst minuta nakon kretanja, pa razmišljaj dok jedeš kak ćeš sad izdurat ne pušit iza jela do prvog stajanja ( srećom se kod Slovenaca sve nešto pokvarilo kad smo trebali preć granicu uz predočenje dokumenata, pa smo samo promarširali pokazujući u ruci osobne i bilo je vremena izdimit jednu ), pa si iza sendvićka mrtav žedan i lijevaš u sebe romerkvele uneznano i jedva dočekaš stajanje jer se bojiš nakašljat da ne nastane jezero na tvom kraju autobusa.

Kad konačno stigneš u Beč, izlaziš ispred dvorane i brže se vataj najbržeg puta prema centru grada, kad si već tu da malo nešta i vidiš. E al putem skužiš da si možda malo prigladan, pa brže traži mjesto u jednom od najboljih mjesta gdje rade vineršnicle, pa nećeš u Beču tražit banhof da vidiš jel ima kakva ćevabdžinica. Ajde smjestiš se za stol, naručiš klopu i pivu, pa skužiš da moraš na vece jer onaj spomenuti romerkvele još nije izašo iz urotrakta. Pitaš konobara, on te naperi prema sanitarnom čvoru. A tamo je spektakl - sa lijeve strane špigli od plafona do poda, sa desne strane dvoja vrata pa neki ormar pa još dvoja vrata. Uđeš, obaviš, pa opereš ruke i otvaraš redom vrata, uključujuć i ona od ormara ( jebote, dobro da nisam u Narniji završila ) - ne bi potrefio van da si bog. Jedva pogodiš prava vrata, e onda pogodi u kom je smjeru tvoj stol; restoran je ogroman i kud god okreneš ne stižeš do svog jelskog prostora. Vamo je muški vece, tamo je zid, na sve strane stolovi, dolje neke štinge gdje su opet hrpe ljudi za stolovima...jedva se iskopala iz labirinta. Konobar za susjedni stol tipu doneso vineršnicl prek cijelog tanjura, al doslovno; misliš si - pa kak ću ja to pojest? Al srećom on je uzeo neku drugačiju kombinatoriku, u tvom tanjuru stiže regulativa. Najedeš se ko stoka, calen bite kad iskapiš pivu i brže u potragu za kavanom Hawelka, koja je fensišmensi. Kava je odlična, strusiš i kavu i ideš malo hodat da vidiš jesi pošla il si došla.
Kad - ispred tebe najednom osvane zgrada na kojoj piše Chanel. Ispred stoji petnajstak turistkinja koje čekaju da ih puste u dućan, valjda tak rade kad ih ima puno. Tu ću ja ležerno prić malo da škicnem u izloge, da vidim šta je in e da bi možda ja nekad ušla pa kupila. U prvom izlogu kaputić slonova kost, sa ogromnim našivenim džepovima i nekim rožama, i ispod njega pripadajuća oprava; nije ništa posebno, očekuješ od Šanela robu koja obara s nogu na prvu. Vidim ja dolje ispod lutke i cijene, pa ću se sprignut da vidim šta piše. Bilo bi bolje da se nisam sprigibala jer su me cijene oborile na prvu. Naime, kaputić košta šest hiljada osamsto eura, a oprava četri hiljade devetsto eura. Tu mene hvata nalet tjeskobe od cifri, al ne da mi vrag mira pa idem vidjet drugi izlog. E tamo je kostimić ko od onog nekadašnjeg buklea, nagloplava boja s nečim onak lila špricanim tu i tamo - e taj košta jedanajst hiljada osamsto eura. Znači trebala bi dić kredit od trideset hiljada eura da u Šanelu kupim kaputić, opravu i kostim i možda još dvije bluze ak je sniženje.
Vrti se meni u glavi od cijena, Pradinom i Vuitonovom izlogu ni ne prilazim jer me strah da bi morala dić još trideset hiljada eura kredita da kupim još neke kvalitetne robe i tašku.

Idem prema dvorani i mislim si - pa šta ne bi digla šezdeset hiljada eura kredita da se malo ponovim s robom, samo trebam nać jamce. Jedino onda kad to obučeš moraš imat pripremljen plastični stoljnjak koji na sredini ima rupu za glavu, da nategneš preko robe, jer šta ako jedeš pa štrcne nekog kečapa il gulaša po Šanelu, il te neko zapne ćikom po rukavu? Jebote, moraš dizat novi kredit, a prvog nisi otplatila možda dvije, tri rate.

( photo by Wien for Women only )