Ko bi reko...

Moj tata silno je volio gledat boks. Nije bilo nijedne borbe Mate Parlova i Marijana Beneša, a borbe za titule svjetskih prvaka da ni ne spominjem, koje on nije gledo.

Navijalo se vekericu da bi on u koji komad noći mogo na crnobijelom teveu pratit boks. Pa se onda u žaru navijanja razgalami, raspsuje i probudi i nas koje nije pretjerano zanimalo gledat dva frajera kak se mlate u ringu.
- Ma kućeš tamo, daj se povuci, digni ruke...aperkat, to...sad ga dokrajči...e jebiga, ništa opet...
Onda mama, onakva bunovna, pita:
- Jel moraš ti baš i komentirat i tolko psovat? Nije dosta šta si nas probudio?
On se nema kad raspravljat, jer kakve je sreće dok bude s njom raspravljo nokautiraće neko nekoga a on neće vidjet, pa samo odmahne rukom u njenom pravcu:
- Spavaj, ko te tjera da me slušaš...gle kud on mlati u prazno...pa kud gledaš, jesi ćorav, jebote?
Pa tako sve do kraja borbe. Mi molimo Svevišnjeg da bilo koji bubne onog drugog dovoljno jako da možemo dalje spavat. Nekad se znalo razvuć da nijedan ne padne do kraja, pa slušaš dvanajst rundi kak on psuje i pljuje po televizoru jer nije zadovoljan ni taktkom, ni tehnikom onoga za koga već navija. Kad konačno završi tarapana, jedva zaspi jer se nasekiro dozlaboga, a nema s kime komentirat jer mama nije dovoljno stručna, a nije ni gledala borbu pa pojma nema o čemu on priča.
Kad sam malo frknula, znala sam i ja s njim pogledat boks, pogotovo kad su boksali naši dečki. Gle, ionak ne mogu zaspat jer on ima verbalne ispade pa onda gledam, i moram priznat da je bilo zaista sjajnih boksača koje je bilo gušt gledat.

Danas sam pogledala reprizu noćašnje borbe Anthonya Joshue protiv izazivača Andya Ruiza, i moram priznat da me kraj jako iznenadio. Joshua izgleda ko da ga je Michelangelo iskleso iz mramora, sjajan boksač, vrlo elegantan. Izazivač...pa teško ga je zapravo opisat, izgleda ko sve drugo samo ne ko boksač - recimo da je neznatno bucmast, vrlo šaroliko istetoviran, sa zlatnim rukavicama na rukama i u ogromnim gaćama sa zlatnim pasom. Sušta suprotnost svjetskom prvaku. Bila sam sigurna da će past ko gnjila kruška možda već u drugoj, trećoj rundi. I pao je, al je odmah iza toga dva puta nabubo svjetskog prvaka za dva nokdauna. Pa sve gledam i ne vjerujem, jel moguće da će on uzet titulu, a nikako ga ne mogu povezat s tim sportom i naslovom svjetskog prvaka? I uzeo čovjek titulu, a bio je rezervni izazivač i samo četrdeset dana je imo da se pripremi za borbu.
Na trenutke mi se, iza trećeg rušenja na pod, činilo da Joshua ne zna gdje je ( a možda su ga samo smuvale one puste tetovaže na izazivaču, šareni se to pred očima a i velike su brate dragi, ko zastor u HNK ).

Kako god, lijepa je bila slika njihovog zagrljaja nakon borbe. Čestito bivši prvak novom prvaku, a ja ostala ko začuđeni svatovi. Ni na kraj pameti mi nije blo da ću odgledat tak nešta. To je samo još jedan dokaz da izgled i autfit znaju jako zavarat; Ruizu kad ga tak pogledaš ne bi dao ni dvije nacrtane gliste da čuva. Vidiš kak se može prevarit u nečijem izgledu, i to jako.